Повратак ватерполо императора

После Светског првенства у Мелбурну (20. март – 1. април) појавила се бојазан да је, можда, дошао крај нашој владавини у светском ватерполу. Репрезентација која је освојила прошле године Светску лигу и постала европски првак, да не убрајамо у то, због учешћа ватерполиста из Црне Горе, ловорике са прошлогодишњег Светског купа у Будимпешти и титулу светског првака освојену 2005. у Монтреалу, вратила се из Аустралије празних руку. Четврто место би за готово све друге био добар пласман, али не и за наш ватерполо, који је, на пример, од 2000. са свих такмичења доносио само медаље.

Ипак, империји није требало много да узврати ударац. Са Светске лиге у Берлину (7-12. август) вратила се, по старом добром обичају, као победник. Да не буде недоумице, у финалу су не само побеђени, него и надиграни, Мађари, страх и трепет за све на свету изузев за нашу репрезентацију.

– У последње четири године Мађари су играли шест пута у финалу на највећим такмичењима. Од тога пет пута с нама и све су изгубили – истакао је Александар Шапић, цар стрелаца и на турниру у Берлину. – За нас је, то сам рекао саиграчима у Мелбурну, можда и добро што нисмо тамо освајањем медаље обезбедили и одлазак на Олимпијске игре. Пропало би нам ово предолимпијско лето, јер бисмо уљуљкани медаљом пропустили прилику да се на време прилагодимо на нове услове настале одвајањем Црне Горе. Слабости настале због тога би бронзом из Мелбурна биле гурнуте под тепих и цех бисмо, вероватно, платили тамо где бисмо најмање желели – у Пекингу. Посебно сам одушевљен што смо у подмлађеном саставу, без неколико дугогодишњих носилаца игре, положили све тестове и што су неки играчи, пре свих голман Соро и Алексић, премашили очекивања. Из Мелбурна смо се вратили као четврти на свету, а сада смо поново први, јер је неспорно да смо овог лета играли најбољи ватерполо. Било је врло тешко, јер смо из утакмице у утакмицу, од квалификација у Новом Саду и Пескари, па до финалног турнира у Берлину, морали да правимо корак по корак напред и да при том стално имамо у глави да свака грешка може да нас одведе у пропаст. Раније смо били толико јаки да смо и на највећим такмичењима реално имали само две-три јаке утакмице, а сада је таквих 80 одсто на турнирима. Али, то је наша стварност. Више нисмо дупло јачи од малтене сваког противника и морамо да се прилагодимо томе. То морамо да имамо у виду када размишљамо о нашој будућности.

Од када су наше екипе враћене у међународна такмичења ово је, по Шапићевом мишљењу, треће кризно лето. Прво је било 1996, када смо заузели тек осмо место на Олимпијским играма у Атланти, друго је уследило после седмог места на Европском првенству у Фиренци 1999, а треће сада после Мелбурна. По свему судећи, и ова последња криза је прошлост.