Povratak vaterpolo imperatora

Posle Svetskog prvenstva u Melburnu (20. mart – 1. april) pojavila se bojazan da je, možda, došao kraj našoj vladavini u svetskom vaterpolu. Reprezentacija koja je osvojila prošle godine Svetsku ligu i postala evropski prvak, da ne ubrajamo u to, zbog učešća vaterpolista iz Crne Gore, lovorike sa prošlogodišnjeg Svetskog kupa u Budimpešti i titulu svetskog prvaka osvojenu 2005. u Montrealu, vratila se iz Australije praznih ruku. Četvrto mesto bi za gotovo sve druge bio dobar plasman, ali ne i za naš vaterpolo, koji je, na primer, od 2000. sa svih takmičenja donosio samo medalje.

Ipak, imperiji nije trebalo mnogo da uzvrati udarac. Sa Svetske lige u Berlinu (7-12. avgust) vratila se, po starom dobrom običaju, kao pobednik. Da ne bude nedoumice, u finalu su ne samo pobeđeni, nego i nadigrani, Mađari, strah i trepet za sve na svetu izuzev za našu reprezentaciju.

– U poslednje četiri godine Mađari su igrali šest puta u finalu na najvećim takmičenjima. Od toga pet puta s nama i sve su izgubili – istakao je Aleksandar Šapić, car strelaca i na turniru u Berlinu. – Za nas je, to sam rekao saigračima u Melburnu, možda i dobro što nismo tamo osvajanjem medalje obezbedili i odlazak na Olimpijske igre. Propalo bi nam ovo predolimpijsko leto, jer bismo uljuljkani medaljom propustili priliku da se na vreme prilagodimo na nove uslove nastale odvajanjem Crne Gore. Slabosti nastale zbog toga bi bronzom iz Melburna bile gurnute pod tepih i ceh bismo, verovatno, platili tamo gde bismo najmanje želeli – u Pekingu. Posebno sam oduševljen što smo u podmlađenom sastavu, bez nekoliko dugogodišnjih nosilaca igre, položili sve testove i što su neki igrači, pre svih golman Soro i Aleksić, premašili očekivanja. Iz Melburna smo se vratili kao četvrti na svetu, a sada smo ponovo prvi, jer je nesporno da smo ovog leta igrali najbolji vaterpolo. Bilo je vrlo teško, jer smo iz utakmice u utakmicu, od kvalifikacija u Novom Sadu i Peskari, pa do finalnog turnira u Berlinu, morali da pravimo korak po korak napred i da pri tom stalno imamo u glavi da svaka greška može da nas odvede u propast. Ranije smo bili toliko jaki da smo i na najvećim takmičenjima realno imali samo dve-tri jake utakmice, a sada je takvih 80 odsto na turnirima. Ali, to je naša stvarnost. Više nismo duplo jači od maltene svakog protivnika i moramo da se prilagodimo tome. To moramo da imamo u vidu kada razmišljamo o našoj budućnosti.

Od kada su naše ekipe vraćene u međunarodna takmičenja ovo je, po Šapićevom mišljenju, treće krizno leto. Prvo je bilo 1996, kada smo zauzeli tek osmo mesto na Olimpijskim igrama u Atlanti, drugo je usledilo posle sedmog mesta na Evropskom prvenstvu u Firenci 1999, a treće sada posle Melburna. Po svemu sudeći, i ova poslednja kriza je prošlost.