Порески рај на северу Косова

Србе и Албанце у Косовској Митровици, подељеном граду на реци Ибар, данас још само мржња повезује. Уместо да спајају, четири моста у овом граду синоним су за раздвајање. Река је већ готово десет година непремостиви зид који Митровицу дели на јужни, албански, и северни, српски део, а то је и природна граница која одваја четири српске општине на северу Космета, Митровицу, Зубин Поток, Лепосавић и Звечан, од дела покрајине испод Ибра.

Северни део Косовске Митровице данас се не може похвалити чистоћом, а тешка оклопна возила Унмика и Кфора само су додатно избраздала градске улице које просто вапе за асфалтом. Прашина коју дижу возила у центру града гуши пролазнике и зна да натера сузе на очи. Становници северне Митровице, њих око 20.000 смештених на површини од само четири квадратна километра, живе од данас до сутра, трудећи се да не брину превише о неизвесној будућности. Срби су овај део града претворили у велики бувљак, са стотинама киоска и тезги за продају најразноврсније робе.

– Принуђени смо да се бавимо трговином, јер је већина фабрика остала на албанској страни. Великих маркета овде нема, па су пиљарнице најбољи посао – рекао нам је један од власника дућана у северном делу града. Заиста, река Ибар поделила је чак и највећи косметски гигант „Трепчу” на два дела, па је данас „Трепчина” флотација у Звечану у рукама Срба, док већи број постројења, међу којима је и рудник Стари трг, поседују Албанци. Срби ретко прелазе у јужни део града, тамо иде само ко мора.

– Чули смо да Албанци јужно од Ибра заустављају чак и камионџије из Новог Пазара, муслимане, који годинама пролазе овим путевима. Псују им мајку и малтретирају их, јер ни Љајић ни Угљанин нису поздравили проглашење независности Косова – рекао је Ненад из Лепосавића за наш лист.

На северу Космета од доласка Унмика функционишу српске институције које фактички никада нису ни биле под привременом косовском управом. У северном делу Митровице седиште је Приштинског универзитета са Медицинским, Економским, Правним, Техничким и Филозофским факултетом, у Зубином Потоку налази се Пољопривредни, а у Звечану Факултет ликовних уметности, док је у Лепосавићу Учитељски и Факултет за физичку културу. Ту је и Здравствени центар, са домовима здравља у Зубином Потоку, Лепосавићу и Звечану, који запошљава око 1.600 радника.

Поред главног моста на северној страни Ибра, групе српских младића у сада већ светски познатом кафићу „Долче вита” осматрају преласке оних који улазе из јужног у северни део града. На северу Косова младима позиви за војску не стижу, војска се овде служи у „Долче вити”. Период у коме су Кфор и Унмик могли да импресионирају Србе на северу Косова је завршен. Како кажу овдашњи Срби, одавно су схватили да међународне снаге „лају”, али не уједају.
И сам покушај мисије Еулекс да отвори канцеларију у северном делу Митровице неславно се завршио – одмах по проглашењу независности Косова на мотел, у овом делу града у коме је привремено била смештена претходница мисије, бачена је бомба, а према незваничним информацијама Србину, власнику мотела, његови сународници упутили су бројне претње, јер је „уговорио посао са окупатором”. Уговор о закупу између мотела и Еулекса тако је раскинут и пре него што се особље уселило у зграду.

Срби своју нетрпељивост према Кфору и Унмик-полицији исказују где год стигну: вичу на њих приликом контрола на административним прелазима, псују их, некад их чак и шамарају, користећи чињеницу да због тога „мировњаци” ипак не смеју да употребе оружје. Пасоше и личне карте при уласку и изласку са Косова готово да нико не контролише, а Унмик-полицију и Кфор као да више интересује провера возила, па на пунктовима једино возачима траже саобраћајне и возачке дозволе. Осталим путницима, који обично руком крену ка џепу са документима, само се захвале.

У селима близу пута од административног прелаза Јариње до Косовске Митровице нема старих кућа, све су реновиране, надзидане и са новим крововима. Срби на северу Косова живе у некој врсти „пореског раја”, овде нема фискалних каса, нема ПДВ-а, не плаћа се струја, вода, ни телефон, шуме се секу навелико без икакве контроле. Док запослени у институцијама Србије на Косову примају дупле плате, неки од њих примају и трећу од неке од безброј међународних организација које овде делују. Улице су препуне аутомобила без регистарских таблица, чијим власницима сви гледају кроз прсте. Овде млади не возе скутере као у остатку Србије. „Какав скутер, кад за 500 евра можеш да купиш ауто”, објашњавају они.

– Ако радите код приватника, он вам неће уплаћивати ни пензионо ни здравствено осигурање. То овде не функционише, а на Косову нико ни не сме да размишља на тако дуге стазе – рекао је за „Политику” Ацо из Сочанице. Као и у централној Србији, становници севера Косова, уз уважавање различитих политичких ставова, своме руководству највише замерају што „дозвољава да се много краде”.

– Па сваке године крече се исте школе и мењају прозори, добијају се средства и од Владе Србије и од Унмика. Својевремено су фондови УН делили новац за бављење виноградарством у износу од 15.000 евра. Узеше људи паре, а винограда ни од корова – казао је наш саговорник.

Стиче се утисак да је код међународних мировњака, али и КПС-а, све допуштено, само да не укључује убиства и физичке сукобе.

– Нама овде фали права полиција. Кад се само сетим како је било некада, кад бих видео полицајца док се ноћу враћам из кафане, моментално бих се отрезнио. А ово данас…па довољно је да вам кажем да је у Косовску полицијску службу могао да се пријави буквално ко је хтео – рекао нам је један од момака запослених у КПС-у.

На северу Косова цвета шверц, каналима кроз шуме се у Србију и из Србије пребацује буквално све: оружје, муниција, људи, дрога, текстил, одећа, возила, храна, роба широке потрошње. Мада се полиција труди да шверцерима стане на пут, они за пролаз административне линије користе џипове и забите путеве на планини Рогозни, али и чамце преко језера Газиводе. Шверцери су се толико осилили да чак ангажују и булдожере за поправку шумских путева, наводно због лакшег превоза дрва. Једном таквом шверцерском рутом недавно је ушао на Косово и министар Динкић, у време када су пункт Јариње запалили Срби, па је он био затворен. Илустрације ради, треба рећи да су српска Жандармерија и царина у сарадњи са Унмиком недавно из језера Газиводе, које припада општини Зубин Поток са косметске, и Тутину са стране централне Србије, извадиле црево дуго читав један километар, а широко метар, које су кријумчари користили за шверц нафте.