Kaкви ће људи постати ова деца

У бечком комплексу Белведере до краја фебруара траје изложба „Жене Климта, Шилеа и Кокошке”. Стојимо пре неки дан тамо и све размишљам шта би се десило да се ту нађу деца српске средње школе на екскурзији. Не знам да ли ђаке данас воде у Белведере и Албертину. Могуће. Ипак, чини ми се, према ономе што видим у време масовних екскурзија радника, сељака, пензионера и поштене ђачке и професорске интелигенције које у Аустрију води Драган Марковић Палма, да се чешће излазак у свет обележава скакањем у клубу исељеника уз звуке песама које промовишу добровољно давање крви партнеру у случају рањавања у патриотском рату или уличној сачекуши. Није, међутим, Палма тема. Колико год била бизарна естетика путовања која организује, и то је боље него да људи не иду нигде.

Гледајући како Шиле црта сестру своје партнерке или жену која мастурбира, размишљам, заправо, да ли Вербић има шансе у смушеној борби за другачију организацију предмета, посебно веронауке и грађанског васпитања. Шта каже разредна која предаје математику или руски када деца почну да се смејуље и заинтересовано гледају серије голих жена, експлицитна међуножја, приказивање почетка 20. века у западној Европи, која је, тада, иако изгледа као да кува и да се све мења, још далеко од било какве еманципације у данашњем схватању тог појма. У којој је жена далеко од јавног простора, а у њему се, и када се појави, и даље скоро искључиво смешта у улоге куртизане, курве, голог малолетног модела, док је у кући слушкиња мушкарцу и детету.

Да ли је могућа сцена у којој децу у парку после окупи професорски колегијум – професори књижевности, ликовног, историје, веронауке и грађанског – и причају, али заједно, о ономе што су гледали? Не о секундарним полним карактеристикама; тоне таквог материјала деца данас имају у мобилним уређајима које носе са собом. Није ово почетак 20. века. Не о томе, него о питању како ко предаје свој предмет, чему учи децу, какви ће људи сутра постати ова деца кад своју децу одведу на изложбу или одлучују какву ће им књигу купити.

Да ли, дакле, професор веронауке осуђује то што је приказано и помиње Содому и Гомору? Да ли професорка књижевности, онa и професор историје, по повратку у Зајечар, Алексинац или Шабац, могу да направе заједно свечаност у част Светог Саве, а да младић који игра оснивача српске просвете и она мала, која ће можда бити глумица, а можда врхунска банкарка, док играју у част великог српског реформатора, у себи носе и трачак свести да је и Свети Сава ишао против догми, навика, зле крви, стварајући и од Србије, Српкиња и Срба Европу у којој ће, 700 година касније, Роза Мајредер с правом рећи „знаћемо шта жене јесу тек онда када престане да се прописује шта би требало да буду”?

То ме копка. Ако није могуће, мимо позитивних изузетака којих у српској просвети, као и српском друштву у погледу других тема, богу хвала, има, онда смо бадава кречили. Онда ћемо бадава кречити и хиљаде болничких и школских клозета, што иначе сматрам одличном акцијом.

Ако је професор веронауке задрти пропагатор само једног погледа на свет, без ширине да допусти да постоји и неки други светоназор и да је у реду видети голо женско тело и пре чина зачећа потомства, ако је професорка књижевности случајно радикална феминисткиња која мисли да је само женска револуција решење, а мушкарци нужно стока експлоататорска, ако је професор историје обожавање Тита заменио некритичким обожавањем Милошевића и извитопереним величањем вулгаризованог православља... онда немамо шансе. Побиће се пред децом. Представа за Светог Саву биће парада мучног кича, Вербић ће и даље немушто покушавати да формулише добру идеју коју има, али коју нико не разуме када га види онако уплашеног. Директор школе ће гледати само како ће да се умили локалном трећеразредном напредњаку који је позван на школску славу, исто као што се умиљавао и лажном локалном јапију демократи у прошлом мандату. Вучић ће попустити и гледати како да добије изборе и одустати од Вебера, јер је у таквим околностима прескупо бранити Вебера од полугладне партијске војске којој се нуди Николић с нарамком сламе коју уноси у председништво. Опозиција ће причати само како би просветарима дуплирала плате, пошто за њих прекосутра не постоји. Професори књижевности, веронауке и историје ће се помирити једино када треба заједно да се боре за полутке.

Ионако ништа од тога више неће бити важно за десет година када она деца коју сам замислио да гледају мушкарца, жену, кревет и акцију у Белведереу, постану одрасли људи. Важно је да ли ће бити затуцани, ускогруди, лоше образовани са звучним дипломама или ће постати „мејби бум” српска генерација која ће умети да комуницира са светом око себе. Нисам оптимиста, иако по природи нисам песимиста.

Директор Trust Market Research