Страх од пропуштања

„Једина ствар које се треба бојати јесте страх”, рекао је Френклин Рузвелт. Неки страхови су лако препознатљиви, као што је страх од висине, паукова, или страх од јавног наступа. Са друге стране, у данашњој генерацији „миленијала” (од 18 до 34 године) влада једна нова врста страха, која није видљива на први поглед, а која диктира скоро све њихове животне одлуке. У питању је нешто што су амерички психолози назвали „fear of missing out" (ФОМО), односно страх од пропуштања „нечега што се негде тамо дешава без нас”. Овај термин је постао толико препознатљив, да је акроним ФОМО уврштен у Оксфордски речник 2013. године.

Погледајмо на једном примеру како овај страх функционише у пракси. Рецимо да је субота увече и да је један млади човек решио да остане код куће јер је превише уморан. Негде око поноћи, на друштвеним мрежама почео би да гледа фотографије својих пријатеља који су изашли у провод. То су насмејана лица, „селфи” фотке на којима сви изгледају веома лепи, сређени и срећни, пију нека шарена пића и исписују духовите коментаре. Људи који су остали код куће гледају ове слике и кају се што нису тамо. Животи тих људи на фотографијама делују много узбудљивије од седења у стану. Осећај који се тада доживљава јесте тај фамозни „страх од пропуштања”. „Да сам отишао можда бих упознао неке занимљиве људе.” „Сигурно би ми било боље него што ми је сада.” И тако даље.

Овај страх је одувек постојао у некој мери (звао се „синдром зеленије траве код комшије”), али није био толико изражен до пре неколико година. Данас свака особа има свој медиј за ширење информација, и зато имамо много више могућности да створимо лажну слику о томе како се негде дешава нешто веома лепо, а без нас.

Страх од пропуштања јавља се у разним облицима. Млада девојка која нема момка може видети на „Фејсбуку” фотографије пријатељице која је управо добила бебу и купила стан. У питању је иста врста страха. Али најгора особина овог страха јесте то што он самог себе увећава. Како то?

Особа која осети овај страх најчешће одлучује да га излечи на најједноставнији могући начин: тако што ће и она изаћи и поставити на друштвене мреже фотографије на којима делује да живи неки веома пожељан живот. Те нове фотографије потом види још више људи, њени пријатељи, и тако се све умножава експоненцијалном брзином. Због тога је за веома кратко време комплетна генерације постала опседнута овим страхом, а многа испитивања показују да је погођено више од 50 одсто младих.

Менаџери ноћних клубова, сплавова, необоемских кафана, сви су они веома свесни овог феномена. Некада су мамили људе у своје локале помоћу разних промотивних цена пића, или најавом доласка познатог ди-џеја, али данас је стратегија за промоцију само једна: објавити што више лепих слика на друштвеним мрежама, како би се они који су остали код куће што више кајали и следеће недеље одлучили да дођу, из страха да нешто не пропусте. Ови клубови зато улажу веома много у фотографије, и сваки клуб има свог професионалног фотографа који ће учинити да људи просечног изгледа изгледају лепи и срећни.

Највећи апсурд јесте то што се људи са тих веселих фотографија заправо већи део вечери досађују, пију пиће и гледају у плафон или у своје телефоне. Једини тренутак у току вечери када сви имају насмејана и срдачна лица јесте онај када треба да се сликају. Они који су остали код куће и који те слике гледају, стичу тако лажни утисак да се читаво вече тамо дешавао некакав луди провод и да им живот пролази у досади док неко тамо ужива.

Ми тако данас имамо једну комплетну генерацију која саму себе заварава. Милиони људи који колективно мисле да се „онај тамо проводи боље од њих”, док сви заправо живе поприлично досадније животе од оних који се представљају.

Дугорочне последице овог страха много су далекосежније од слика и излазака. Људи почињу да доносе крупне животне одлуке по истом принципу. Зато данас много чешће мењају посао, путују, или мењају партнере са којима су у љубавној вези. На све стране су опције које на први поглед делују боље од опције коју смо тренутно изабрали. Оног момента када поклекнемо пред овим страхом од пропуштања и одаберемо неку другу опцију, која је деловала као бољи избор, то не потраје дуго. Већ после неколико недеља, неке друге опције поново делују примамљивије, и тако се ови људи врте укруг попут пчеле која лети са цвета на цвет.

Које је решење за овај проблем? По мом мишљењу, узор треба тражити у оним ретким људима који у сваком моменту одишу ставом „код мене је најбоља журка”. Они једноставно умеју да се фокусирају на људе и догађаје који су тренутно око њих, и на њих не утиче информација шта тренутно ради неко други тамо негде. Они су у сваком тренутку сигурни да су направили најбољи избор и не осећају чежњу за нечим што је неко други изабрао. Пробајте да се понашате мало као они – за промену.

Факултет за медије и комуникације