Кина пред избором новог руководства

Централни комитет Комунистичке партије Кине обавио је на затвореном заседању, од 25. до 27. фебруара, значајан кадровски посао за боље управљање земљом у наредних пет година: сачинио је листу кандидата за највише функције у држави и влади коју ће доставити Свекинеском народном конгресу (парламенту) на разматрање и (пожељно) усвајање. Овогодишње пролећно заседање Свекинеског народног конгреса почиње 5. марта и трајаће, највероватније, две недеље.

Предстоји избор председника и потпредседника републике, премијера, вицепремијера и министара владе, као и руководстава у другим државним органима. Ти људи ће, следећи политичке смернице владајуће Комунистичке партије – о „изградњи социјализма са још изразитијим кинеским одликама, на научној основи”, и о развоју „напредног, демократског, хармоничног друштва, заснованог на високим етичким нормама” – у наредних пет година управљати најмногољуднијом земљом света и њеним мамутским административно-управним апаратом од око педесет милиона људи. ЦК КПК обавезао се да ће нација „продубити политичке реформе и унапређивати социјалистичку демократију”.

Некад, у Маовој Кини, овакви догађаји су били ишчекивани са нестрпљењем и нагађањима. У међувремену, Кина је, још за живота свог главног реформатора Денг Сјаопинга, увела и усталила институционализовану смену власти и природну смену генерација на власти, тако да су сензационални обрти на њеном политичком врху постали врло ретки. Чињеницу да ће ово парламентарно заседање пратити рекордан број од 2.800 новинара пекиншки аналитичари објашњавају растућим интересовањем стране јавности за предстојећу Олимпијаду, која се у августу одржава у Пекингу, привлачношћу кинеског „економског чуда”, очекивањем бржих политичких реформи и „транспарентношћу” самог парламента.

Председник Ху Ђинтао и премијер Вен Ђијабао остаће на својим положајима и наредних пет година, јер полажу право и на други мандат. То је, уосталом, 17. конгрес КП Кине, одржан у октобру прошле године, већ предодредио. Али они не остају на највишим функцијама само због тога: земља је, под њиховим руководством, остварила неке од највиших домета у спровођењу економских реформи и јачању свог међународног положаја и утицаја. А тандем који побеђује на тркама углавном се не мења.

Иако многи успеси имају, природно, своје инвентивне зачетке, који се сада исказују као плодоносне завршнице, неспорно је да је Кина, под руководством Хуа и Вена, остварила врхунске домете у читавом низу области.

Наведимо само неколико примера.

У светској привреди Кина је, по бруто домаћем продукту, постала четврта сила, после САД, Јапана и Немачке, а ускоро ће претећи и Немачку. У трговини са Америком има суфицит од 237,5 милијарди долара (закључно са новембром 2007), а у трговини са Европском унијом суфицит од 227 милијарди. Ушла је у ову годину са девизним резервама од билион и 455 милијарди долара, што ниједна земља, откад је света и века, није имала.

На унутрашњем плану остварила је, за мандата Хуа и Вена, кључни транзициони преображај од некадашње државне планске ка тржишној привреди. У новембру прошле године имала је 5,5 милиона приватних предузећа, што чини 80 одсто регистрованих фирми. Уз то, влада је прошле године, упркос тешким идеолошким отпорима, „прогурала” Закон о својини, који гарантује једнака права власништва у државном, колективном и приватном сектору. То је, вероватно, најважнији реформски искорак из маовског система и идеолошког наслеђа.  

У некадашњој земљи сиромашних сељака и неуких радника упадљиво је, у последњих пет година, ојачала средња класа као гарант даљих реформи. Године 2004, то јест годину дана након избора Венове владе, средњу класу је чинило само 2,8 одсто становника, а данас 13,5 одсто.

За три деценије реформи Кина је, према подацима Светске банке, извукла из најнижег сиромаштва 400 милиона сељака. Посебно је, у овом процесу, био важан период од 2003. године до данас. Под Хуовим и Веновим руководством 2006. године, кад су раслојавање и пауперизација нагнали преко 150 милиона сељака да опседају велике градове у потрази за бољим животом и зарадом, усвојен је акциони план о изградњи „новог социјалистичког села”.

Циљ програма је смањење јаза између града и села. На селу је доходак три до четири пута нижи него у граду. За овај програм, битан и за смањење социјалне напетости, изазване незадовољством сељака, влада је издвојила 42,4 милијарде долара – више него за војни буџет те године (35 милијарди).

Овакви резултати, међутим, неће ослободити нову владу од тежих обавеза. Због тога ће, наговештава се, и влада и читав државни апарат претрпети темељне кадровске и организационе промене. Једна од тих промена је укрупњавање министарстава за неколико области (транспорт, енергија, животне средина) ради веће ефикасности владе, по угледу на праксу развијених земаља, поред осталог и САД. (Кинеска влада, иначе, има 28 министарстава и преко 40 дирекција и агенција у рангу министарстава.)

Пажњу обичног човека, међутим, више, од реорганизације управног апарата, привлачи ефикасност владе у решавању свакодневних проблема грађана. Према анкети „Женмин жибаоа”, прву групу од десет најакутнијих проблема чине: запошљавање, скупља храна и енергија, скупље здравство, неправедна расподела дохотка, социјална несигурност, слаба правна заштита на раду, корупција, несавремено образовање, несамостално судство и хаотична стамбена изградња.

Списак је дугачак. Али, за утеху, ни у другим, чак развијенијим, земљама списак ове врсте није много краћи.