Неприметни људи

Умрла је госпођа Милисавка. За оне који су је боље познавали: тета Мила. Живот ју је коначно оставио на миру. Било је то једно сасвим мало, можда безначајно, тињајуће житије крајње неприметне особе, која је, покушавајући да се искобеља с маргине друштва, тонула све дубље у њу. Вероватно је ово последње помињање те миле жене и последњи траг о њој, а заслужила је, верујте, епитет градске легенде.

Цео свој радни и велики део животног века провела је пред нужницима најзначајнијих београдских институција – кафана, дабоме. Ниска, сувоњава, аристократски бледа и намучено тиха. Једнако стара одувек, чинило се.

Упознао сам је пре има можда и двадесет година, када сам се још момчио и тек кокетирао с кафаном. Некако смо се од тада, па до њеног краја, селили у исте бирцузе, обоје ваљда тражећи боље за себе. Она се, коначно, „снашла”...

Имао сам обичај да, када ми досаде лажни кафански мудраци, узмем своје пиће, сиђем доле код ње и седнем за њен сто. Уживао сам у тој привилегији, коју су, као такву, установила нека далеко значајнија имена, давно пре мене. Слушао сам како најбиранијим речима говори о славним боемима који су исто тако, наслоњени на зад и налакћени на сто, седели са њом. Признајем, надао сам се да ће једног дана неком новом клинцу, можда, тако говорити и о мени, али...

Живот ју је, рекох, напокон оставио на миру. Умрла је, чујем, сама, негде у родној провинцији, далеко од града који је волела, ожаљена још за живота...

Заправо, због тога и седох да напишем овај текст. Ову шлајфну покајнице, зарад тих малих, обичних људи којих се сетимо да су нам нешто значили тек када нас стигну гласи да их више нема. Ово је некролог тих сенки наше свакодневице о које су се огрешили и живот и људи.

Београд их је жалосно пун. Одавно не видех насмејаног старца. Одавно не видех достојанствену старост! Заправо, одавно не видех људскости у нама, осим у срамежљивим траговима, намах. Као да човек провришти из нас, па се врати и забарикадира у тмину подсвести, у самоизолацију да „але и вране” не нањуше плен. Речју, живот меље, људи газе...

Ал`, опет, непристрасно тврдим да је ово град добрих људи великог срца, што у овом случају само увећава нашу кривицу, јер смо као такви дозволили да наш град има кошмарне снове.

Полазим од себе, не кудим друге. Први сам од оних који стихијски потрче кад неко викне: „Бежи”...

Јер, хтео сам по ко зна који пут да устанем и одем када је пре неколико дана, на Дунавском кеју, крај мене сео незнанац и почео некакву причу. Умало да се брецнем на човека што се „дрзнуо” да удари на моју отуђеност и опијеност испразном самоћом. Био сам спреман да човека који је само желео да са неким поразговара оквалификујем, у најмању руку, као чудака. А чудак је, заправо, већ седео на клупи...

На срећу, остао сам. Пријао ми тај безлични и неоптерећени разговор са човеком којег вероватно никада више нећу видети.

Што је најбитније, пријао је и њему. Тачније, требао му је, а мени је требало тако мало да му и то ускратим...

Трудим се да више не скрећем поглед од људи који тумарају разговарајући сами са собом. Знам да то чине, јер немају с ким друго...

Поразно је што још страхујем да ће остали зазирати од мене, јер сам се упустио у разговор с незнанцем. Предрасуда је чудо!

Поразно је и то што многи од тих злосрећних незнанаца заћуте када се неко и упусти у разговор с њима. Навикли су да људи окрећу главу од њих... Да говоре у празно...

Прену се од „нас”, колико и ми од „њих”. Па, зар нисмо постигли прећутни споразум да реч „суграђанин” не значи ништа друго до особа с којом гледамо да се што пре мимоиђемо на узаном тротоару?...