Ми истину о себи не можемо да поднесемо

Људска душа не убија децу са предумишљајем и из користољубља. Кад се у телевизијским емисијама о нацистичким концентрационим логорима појаве јеврејска или циганска деца, која су као за инат посебно фотогенична, сваки човек инстинктивно види да ниједан човек не може убити ову децу. Осим ако му је душа на неки начин затворена; ако до ње не стиже информација о ономе што руке раде; ако је робот који је програмиран споља. Зато су нацисти имали веома развијену пропаганду о „натчовеку” и „вишој раси”, то јест човеку који може да ради оно што „обичан” човек не може – јер је јачи од душе која се повија пред осећањима. Његова се не повија. Али кад се после рата појаве ове фотографије и немачка душа сазна шта је урађено док је она спавала, све се уруши: држава, идеали, традиције, култура, менталитет и карактер, све што има везе са „натчовеком”.

Европа је наследила морални дебакл нацизма. Али без нацистичке илузије о натчовеку који може да почини највеће злочине да не трепне и још да се хвали снагом којом прихвата одговорност за злочине. Остао је, међутим, исти рачун о „ефикасности” злочина, о потреби доминације над нижим људима и расама. Само све треба сакрити, све порицати, зажмурити и лагати: то нисмо ми. У томе је морални дебакл: кукавички, тајно и без ризика, само да се не зна – па онда могу под нож и дете и баба. Прави се да не знаш – биће пара.

Ово нацистичко језгро Европе изађе на видело на посебно одвратан начин кад се деси да „терористи” нападну циљеве у срцу „наше” цивилизације. „Ми” њих бомбардујемо месецима, годинама, уништавамо цела друштва, али то не представља никоме проблем: страдају „они”, а они нису људи, они су нижа бића, њихов живот не вреди ништа. Али зато кад пукне бомба на нашим улицама, ако је само једно „наше” дете мртво – то је смак света; никад није било таквих невиних жртава. Никад није било ни тако грозних убица као они који могу да пуцају по нашим улицама. То је оно нацистичко „сто за једнога”, само је постало „милион за једнога” – и не говори се јавно, него се шапуће међу изабранима.

Наши интереси су светиња; њихови животи су ништа. Ледена безосећајност кад је реч о туђим патњама; бескрајна уображеност кад је реч о нама. Кад се изађе из ове самозаслепљености, „натчовек” одмах постане „нечовек”.

У лагању лежи спас. Иначе се нико не би могао погледати у огледало. На крају цела цивилизација почива на огромној лажи које се свак грчевито придржава. Друштво полако клизи у хистерију, јер се лаж све теже одржава, малтене на свакој тачки шикља неподношљива истина о томе шта радимо и какви смо постали. И кад се велики циклуси развоја друштва збију у једну реченицу, онда она гласи: не може се градити цивилизација на сузама једнога детета.

Увек душа сазна шта је човек урадио. И онда више нема бежања. Човек проведе живот скривајући од других своје мане, а на крају открије да се то никога не тиче осим њега. Од себе није могао ништа да сакрије! Може бити да се теолошка визија о „страшном суду” односи на овај сусрет са самим собом. Лакше би било са Богом. Он може да опрости. А како ће да опрости себи човек који гледа шта је урадио од свога живота знајући да другу шансу да га проживи неће добити?

Заслуга Достојевског је што је открио у механизму душе да се ово дешава нужно, да нема начина да се спречи урушавање целе друштвене конструкције, ма како фантастично изгледала, од часа кад у душу уђе сазнање о свесно и планирано почињеном монструозном злочину на коме се конструкција темељи.

Песник је то, додуше, изразио у два стиха боље него томови књига: „Крв је људска храна наопака / на нос вам је почела скакати”. Није само моћна слика него откривање закона гравитације у људској души.

Напори које садашња империја улаже да би сакрила злочине које прави у име светске доминације јесу индиректно признање Фјодору Михајловичу: ми истину о себи не можемо да поднесемо. И ако нам главу забијете у дечју крв коју смо малопре пролили – не признајемо, то нисмо ми. Иначе, све се руши. Светски поредак зависи, више од ичега другог, од успешности ове пропаганде. Пропаганда одржава илузије. Илузије могу потпуно да овладају људском психом – све док у њу не провале дечје сузе.

Чини ми се да се из овога може извести врло оптимистички закључак: људи су бољи од онога што раде; и људска душа постоји. Иако је нико није видео, страх од ње је доказ да постоји. И не трпи зло. Иначе не би оволико лагали.

Крај у сутрашњем броју