Не убијајте гласнике

У одговорима на најчешће постављено питање овог месеца – шта у сећању понети, а шта избрисати из минуле године – испаде да се много тога жели заборавити, а памтити мало, али лепо, да би то лепо маштом касније чинили још лепшим. А протекла година је толико поражавајућа да, уместо што се трудимо да заборавимо, треба да страхујемо да ли ћемо, за наук, моћи све да запамтимо. Да не избришемо из сећања крвави тероризам и рекордне миграције које су владале светом, али и онај други и погубнији, интелектуални тероризам. Годину ваља започети сећањем страдалих у рату и бежећи од њега, али и људи којих више нема јер су се борили против крвника који пуца на слободу говора, истину, право на извештавање без притиска, право да знамо. У овој години не заборавимо да питамо ко је у прошлој убио репортера у Мексику, ко је убио новинаре у Бразилу, ко је убио њиховог колегу у Бангладешу. Ко убија гласнике? Питање се намеће 110 пута. Одговора нема. На исто толико постављено зашто – не можемо рећи ништа до – зато што су радили свој посао. Од 110 убијених новинара, бар 67 је страдало на радном месту – док су извештавали. Зато што је радио свој посао, репортеру у Бразилу извадили су око и натерали га да прогута језик. Због тога што су желели да знају, киднапована су 54, а ухапшена 153 медијска радника. Сакаћења и одрубљивање новинарских глава нису лако сварљиво штиво. Можда је пријемчивије читати о томе како изгледа радни дан онога који још носи главу на раменима. Рецимо колеге из Либије који каже: „Добијао сам претеће поруке које сам игнорисао јер нисам желео да радим окован страхом. Потом су упали у мој дом. Тукли су моју мајку, а петогодишњем детету држали пиштољ прислоњен на слепоочницу. Касније су ми запалили кућу. Били смо принуђени да побегнемо из земље.” У „лаганије штиво” спада и случај извештача у Сомалији, брутално претученог полицијским шакама и пендрецима јер је пратио шкакљиво суђење. Срећом није под земљом као ни његових пет колега који су слично лани прошли у овој земљи.

Него, без бриге. Свих 787 мртвих медијских радника у протеклој деценији могу да почивају у миру јер и сада, док негде неком гласнику прислањају пиштољ на чело, неки политичар понавља: „Убиство новинара захтева хитан одговор. Налогодавци и извршиоци не смеју проћи некажњено.” Готово да нема политичара на планети који није, изражавајући забринутост, изговорио ову мантру. Последњи је Бан Ки Мун, генерални секретар УН, указујући на озбиљност проблема, у годишњем извештају о безбедности новинара и некажњивости, изразио велику забринутост због безуспешних покушаја да се смањи обим насиља који гуши нашу професију. Рекло би се да о нама заиста брину они који би требало да расветле, како тада рече генерални секретар „готово апсолутну некажњивост злочина”.

Минула година не само да бележи више убистава од претходне него јој је супротна по томе што се две трећине смрти у овој професији збило у земљама мимо ратног дејства. Тако је и почела – покољем у француском сатиричном недељнику „Шарли ебдо”. Најкрвавији су били Судан, Јемен и Сирија, али је догађај без преседана сместио Француску на треће место листе и прво ове врсте у западним земљама.

Осим на изузеће истинске истраге, убиства указују на храброст и посвећеност новинара да раде под оваквим околностима. Смрт фотографа Рубена Еспинозе у Мексику ујединила је његове колеге иако знају да могу бити следећи. Хладна тела се полажу у земљу, али њихове колеге не спуштају камере и оловке.

У многим деловима света убити гласника најлакши је начин да се ућутка заједница и генерише страх, који успева да се увуче у неке медијске куће, терајући их да избегавају покривање великих сукоба, посебно на Блиском истоку.

На списку Комитета за заштиту новинара у Њујорку (који још на своју листу није уврстио и 16 радника РТС-а који су погинули на радним местима током НАТО бомбардовања) налазе се земље са најмање пет неразјашњених злочина ове врсте. Прошле године било их је 14, једна више него 2014. Организација је обрадила 270 случајева широм света, закључивши да најчешће страдају они који раде за локалне медије и извештавају о корупцији у својим земљама. Злочини су некажњени и у демократијама попут Бразила, где је слобода штампе под лупом 11 нерешених убистава. Изрицањем пресуде против петорице саучесника, осам година пошто је усмрћена критичарка Кремља Ана Политковска, лани је учињен помак, али налогодавци нису кажњени.

Убиства, некажњивост, крцкање кичме новинарској слободи, чекање правде у заробљеништву политичког акта и цензуре остају кровна питања међународне заједнице. Тако је протекла година у свету, а присетимо се да изнад нас и у овој лебди смрт 39 новинара и медијских радника српских редакција који су од 1991. до 2001. године убијени, киднаповани и страдали у неразјашњеним околностима. Међу њима осам колега који су на Косову и Метохији од августа 1998. до септембра 2000. убијени или нестали. Нису пронађени починиоци ни за смрт екипе РТС-а, у коју је 9. октобра 1991. на путу Петриња–Глина у Хрватској испаљено 300 метака.

Осврћући се на хапшења за убиство Славка Ћурувије, Мајкл Мартинс је пре тачно две године у издању „Франкфуртер алгемајне цајтунга” написао: „Србија је сиромашна земља, али је зато њена прошлост богата политичким убиствима.” Не заборавимо да питамо опет ко је убио новинарку „Дуге” Радиславу Даду Вујасиновић или новинара „Вечерњих новости” Милана Пантића?

Срећни празници. Да нам чувају сећања. Да умање аутоцензуру – производ убистава и претњи. Да разјасне злочине широм света, иначе ће УН на ове и нове судбине подсећати у недоглед, сваког 2. новембра, дана посвећеног некажњеним злочинима против новинара.