Разум и осећајност

Многи су „знали” да ће Косово и Метохија „отићи”. Није то била жеља већ здраворазумско размишљање после толико година лоше вођене политике Београда и вештог албанског сепаратизма. А ипак, када је то почело да се остварује и они најреалистичнији били су нерасположени и онеспокојени. Народ се осетио немоћно и поражено. Без обзира на то како је то испољавао.

Предраг Марковић, историчар, то описује сликовито: „Када вам је неко тешко болестан ви знате да ће умрети, а ипак се секирате када се то деси”. Он каже и да је потез Запада неразуман и да се зато реагује.

Неки грађани Србије никада нису били на Косову и Метохији. Не знају како изгледа и никада нису упознали Албанца. Видели су их само на телевизији. Зашто онда толико жале за Покрајином. „Ако имате слику свога деде на зиду нећете је гледати, али ћете се јако љутити ако вам је неко узме. Исто је са иконом, нећете је гледати, али је она ваша”, каже Марковић.

Многи који су ишли на Косово мисле да је лепо, и најчешће описују његову природу. „Са тим не треба претеривати, некоме је можда много лепо, али у оваквој ситуацији то није важно. Какво је такво је – наше је”, каже Марковић, и то је нешто што свако зна. Истраживања (Архиве ЦПА и Цесида) показују да је мишљење грађана Србије о реалном решењу питања Косова мењано, од 2001. када је само шест одсто испитаника мислило да ће доћи до стварања независне државе Косова, да би 2006. године то мислило 40 одсто грађана. Да ће Косово бити подељено на српски и албански део 2001. је веровало 23 одсто грађана, а 2006. само 15 одсто. То је зато што је људима постајало све јасније куда иде Покрајина, иако су политичари говорили да све више земаља спознаје праву истину и да је међународно право на страни Србије.

Али, слика је сасвим другачија када су се грађани изјашњавали о пожељном решењу за Косово. У периоду од 2000. до 2006. године тај проценат је био између један и девет одсто грађана који су подржавали стварање независне државе, а за 21 одсто испитаника је 2006. било добро решење подела на српски и албански део. Ипак, највише грађана, 56 одсто, исте године се изјаснило за високу аутономију унутар Србије.

Јован Комшић, социолог политике, каже да би ови проценти сада, после најновијих догађаја, можда били и другачији. Он даје још један податак, а то је истраживање такође из 2006. године по коме је две трећине грађана против ратовања као јединог начина да се сачува Косово. И каже да расположење грађана може бити рационализовано, на пример, уласком у Европску унију.

„Грађани имају осећај губитка, као када се људи разведу. На то треба додати још осећај људи да неко није имао право да то уради. Слике из Приштине показују срећна лица, док су наша тужна јер се Косово везује за нашу традицију и историју и стално се говори да је нераскидиво везано за Србију. Наши државници нису јасно најављивали шта се може догодити па су грађани мислили да се то може спречити или бар одгодити. Спор око Косова је тако постављен да победник добија све, а губитник ништа – под паролом или ће Србија бити јединствена или је неће бити“, каже Комшић. Он каже да смо на време, почетком осамдесетих, стали иза концепта суштинске аутономије, можда бисмо нешто и урадили, јер би њихови лидери изгубили аргументе и оголели би њихов сепаратизам. Овако народ има осећај незадовољства лошом политиком због које један добија све, а други губи све.

Драган Попадић, социјални психолог, каже да је без обзира на то што је многима био вероватан губитак Косова не значи да се неће растужити када се то заиста деси. „То је нормална реакција. Али, људи реагују и на оквир који им се нуди. Јер, прича о губитку би могла и другачије да се исприча. Почевши од тога да га је изгубио Милошевић“.

„Политички инструмент је да се прича исприча другачије, али намера је била да се то трауматично представи и да то блокира живот као непреболна рана. То је прича која се нуди грађанима. Људи то постепено прихватају као акцију. Одузимање Косова није исправно али је могло другачије да се представи. На пример, као успостављање нових основа. На крају када се Црна Гора отцепила прича о томе престала је сутра, није било приче да нас је „брат изневерио“. Прича о Косову се није смела представљати као да нема шансе да се деси ово што се десило, јер је онда то шок за грађане. Али власт сматра да је то добра прича за њу“, каже Попадић.