И секс услов за дуг живот

За све оне који имају гинеколошке, андролошке, сексолошке, као и проблеме са плодношћу, углавном, постоји лек тврди примаријус др Саво Бојовић (70), који је знања из те четири сродне науке, сакупљао на највишим школама у Југославији и Шведској, где је учио и радио око 25 година. Сада, као пензионер, живи на периферији Београда, уз обалу Дунава, у Новим Бановцима.

Ипак, не престаје да ради, као што не престаје, и у овим годинама, да се бави спортом. У својој кући има ординацију „Плодност”, а спортом се бави рекреативно. Међутим, пре четрдесетак година он је, у супертешкој категорији, два пута, био шампион Југославије у рвању, а пред крај спортске каријере и репрезентативац Шведске!

Како су текли Ваши студентски дани?

Медицину сам студирао, и бавио се рвањем, у Загребу, Скопљу и Београду, где сам завршио факултет. После праксе сам отишао у Шведску на специјализацију за гинеколога. Тамо сам први пут чуо за андролошки смер. То ми је једноставно објашњено: гинеколог се бави женским полним органима, а андролог мушким. Код нас су се тада мушкарцем бавили уролози, али радили су само један део тих послова. А андролог „сервисира” целог мушкарца, све његове функције.

До којих сте знања дошли у Шведској?

После анализе мог рада др Јеста Острум, гинеколог, начелник мале болнице, предложио ми је да се, о њиховом трошку, школујем у Стокхолму на Каролинском институту код чувеног гинеколога и андролога Рунета Елијасона. На тим студијама сам имао и часове из сексологије. Био је то мој продор у све проблеме брачне неплодности. Тако сам, у суштини, гинеколог, адролог и сексолог.

Да ли сте одужили др Оструму?

После четири године специјализације у Стокхолму радио сам, уз посао у Београду, наредних 20 година по три месеца у Шведској. Првих 13 година замењивао сам др Острума док је био на дужим одморима, а наредних седам сам био и у другим шведским болницама и институтима док су њихови лекари били у Италији, Француској, Шпанији на сунчању и крстарењу по Средоземљу. Наравно, све ми је то било добро плаћено, па сад имам, поред наше пензије и шведску, коју, истичем, нисам тражио, али ме нису заборавили.

Где Вам је било најтеже?

Никад се нисам жалио, па нећу ни овога пута. Описаћу само услове у којима сам радио као једини гинеколог у Хамарфесту, најсевернијем шведском насељу, у Поларном кругу. Све зграде су повезане и подземним тунелима због снега и леда. Ту сам био месец дана. Све сам радио: пријеме, операције, порођаје... Кад сам пошао кући добио сам брдо пара уз објашњење да сам радио и дању и ноћу, а нисам спавао дуже од четири сата дневно. За тај новац, за месец дана рада, купио сам део куће у Игалу, у којој и сад летујем с породицом.

Шта је Ваш циљ?

Одувек сам био борац против „беле куге”, против неплодности. Има низ организација које се тиме баве, а ја у томе учествујем на два начина: у својој ординацији, али и едукативно, јер широм Србије и бивше Југославије држим предавања на ту тему. Сада то, већ две године, чиним на бјељинској телевизији „БН”. Предавање тог типа одржао сам и у Ватикану, кад сам био 2002. био папин гост. Податак да Срба сваке године има 25.000 мање је, по мојим подацима, одавно премашен. Та цифра је, најмање, троструко већа! Зато је мој циљ хитно повећање наталитета, рађања.

Ко је најважнији „фактор” у тој борби?

Жене пре и изнад свега. Постоје две групе жена које утичу на смањење наталитета. То су оне која могу да имају децу, а неће да их имају. Свака трећа из те групе роди само једно дете. У другој групи су оне које „случајно” затрудне, чак и по неколико пута, па ову децу одбаце абортусом. Због тога морамо да од малена подучавамо женску децу да другачије размишљају.

Зашто је то толико важно?

Зато што жене данас одређују све суштинске односе у друштву. Да ли ће, кад ће и колико пута ће да учини оно што јој је по Богу записано. Мушкарци у тој „игри” немају много уплива. Зато би девојчице, још пре пубертета, требало да прођу кроз специјално здравствено и сексуално васпитање да би у подсвести имале „уписан” главни биолошки задатак: рађање деце! А држава мора, наглашавам мора, да им изађе у сусрет да би оне, безбрижно, и кад су самохране мајке, могле да буду праве мајке и то – по неколико пута.

Колико то правило важи у Шведској?

Не баш. Они поштују традицију у образовању, које је и широко и дубоко. Али, кад су у питању животне одлуке свако је одговоран за себе. У то сам се уверио на личном примеру. Наговарао сам младу жену да роди, а она је хтела да абортира. После тог прегледа је отишла код директора клинике и тужила ме да сам хтео да мењам њено убеђење. Нисам кажњен само зато што сам Србин, особа другог васпитања...

Где је ситуација гора него у Србији?

У две области немачког говорног подручја у Швајцарској жене су решиле да уопште не рађају децу. Хоће да се боре само за каријере, да у томе конкуришу мушкарцима. Неће, кажу, да се оптерете децом. Не желе да кваре стомак трудноћом, груди дојењем, кукове рађањем, јер, кажу, „имамо само један живот”. То, наравно, за здрав разум, није пример за углед.

Како решавате проблеме неплодности?

Мој принцип је „дете без епрувете” све док за то има наде. Тражим где је грешка код жена, а где код мужева. Имао сам на хиљаде таквих случајева. На пример: пуковнику из Либије сам мојом методом повећао број сперматозоида од нуле до 56 милиона. Имам и специјалне апарате и лекове. Докторирао сам на том систему лечења.

Сваком човеку, у току године, сперматозоиди пет-шест пута падају на нулу из више разлога, најчешће због стреса. Е, ја то враћам у нормалу. А кад је то немогуће ради се вештачка оплодња.

Да ли у Србији има више жена?

Има их, у просеку, више за десет одсто. Али мушкарац је, за разлику од већине жена, најчешће, полигаман. То значи да је у природи, једног броја мушкараца да они, као певци у дворишту, оплоде више кока, па жене, у том смиуслу, нису угрожене.

До кад постоји сексуална активност?

У том смислу има више група и жена и мушкараца. Најактивнији су оне жене и мушкарци који припадају такозваној „јакокрвној” групи. Они сексом, што је могуће, продужују живот. Они, по својој природи, потврђују старо правило да функција развија орган, а тиме, што је посебно значајно, и рад свих жлезда. Знао сам таквог старца од 104 године, а у другој ситуацији и старицу од 84.

Да ли је то једини услов за дуг живот?

Сигурно није, али јесте један од услова. Дужина живота зависи, пре свега, од генетског наслеђа, али и начина живота: здраве исхране коју, с годинама, морамо да смањујемо, сталне физичке активности, редовног читања и учења текстова напамет, јер је заборав предворје смрти, па и од остварења еротских жеља.

Колико имате изума?

Имам десетак значајних патената, али за „веп” апарат сам добио џип. Продао сам ову справу, која, по принципу вакума, омогућује немоћним мушкарцима да имају однос са женом. Тај апарат, наравно, није намењен швалерима, због очигледне употребе, али је спасао многе бракове.

Шта посебно памтите као рвач?

Био сам двоструки шампион оне велике Југославије у супертешкој категорији. Али, имао сам срећу што је тада Мирослав Читаковић Чита, легендарни рвач и један од најпознатијих људи Београда свих времена, био повређен или га је неко други победио пре финалне борбе. Јер, једино њега никад нисам победио. Имао сам много успеха и као репрезентативац Шведске. Најјачег Норвежанина сам, као „Швеђанин”, победио за 33 секунде, а до најбрже победе сам дошао у 16. секунди. Ривал ми је био Швеђанин.

Шта сте, спортски, радили после рвања?

Био сам четири године тренер у војној гимназији, а после тога сам 12 година тренирао питомце Академије копнене војске. Све то сам радио аматерски, без динара. Био сам и тренер рвача Партизана.

Чиме се баве Ваша супруга и деца?

Супруга Бланка је фармацеут и доктор наука. Наш старији син Ђорђе и његова супруга Тања су гинеколози, имају приватну клинику у Новом Београду и двоје деце: Таису и Саву. А наш млађи син Бранко је фронтмен музичке групе „Саншајн”(сунчев зрак).

Шта је Ваш „сунчев зрак”?

То је цео мој живот. То што сам Вам испричао је само зрно у „песку мог живота”. И још ми не пада на памет да станем.