Историчар није судија

У издању београдске куће „Clio” управо је објављена књига „Дизраели и Источно питање” младог историчара Милоша Ковића. Реч је о интелектуалној биографији Бенџамина Дизраелија, једног од најзначајнијих политичара Велике Британије и Европе у 19. веку, и о детаљној анализи његове улоге у Великој источној кризи и будућем историјском развоју балканских земаља. Књига је Ковићев докторат, прилагођен широј читалачкој публици и истраживан дуго и стрпљиво у архивима и библиотекама Велике Британије и Канаде.

Зашто баш Дизраели? Данас?

Уколико нема никакве везе са садашњошћу, питање је да ли историја има икаквог смисла. Уколико нам нешто не говори о нашем времену, о нама самима, о нашим судбинама, питање је шта можемо да урадимо са том историјом. Постоје многе биографије посвећене личности Дизраелија, али иако аутори тих књига тврде да је његов однос према источном питању кључан за разумевање његове личности та тема, са делимичним изузетком једног доброг али увелико застарелог рада, до сада није била покривена. Велика источна криза, у којој су се покренули скоро сви балкански народи и у коју су се укључиле велике европске силе, нарочито Велика Британија, Русија и Аустро-Угарска, и која је могла да доведе до општег европског рата али се завршила Берлинским конгресом, одредила је будућност балканских народа и политичку будућност Балканског полуострва.

Која је улога била Бенџамина Дизраелија у њој?

Једна од кључних, можда и пресудна. Морам да подвучем да мој задатак није био да судим. Историчар није судија. Није његово да вреднује, него да објашњава. Нисам се поставио у улогу љутитог Балканца, незадовољног политиком Бенџамина Дизраелија, већ ми је намера била да покушам да објасним тог загонетног човека, зашто је мислио то што је мислио о балканским народима и због чега је повлачио такве потезе у тренутку када је судбина Балкана зависила и од њега.

Правци те политике као да се и данас осећају?

У британској политици на Балкану постојале су, по речима самог Дизраелија, две школе: једну су представљали Дизраели и лорд Палмерстон, његов претходник, а другу Вилијам Гледстон и његов претходник лорд Абердин. Дизраели и Палмерстон су сматрали да Османско царство треба сачувати јер, уколико се распадне, европске империје морају да преузму контролу над балканским простором. Наиме, негде од тридесетих година 19. века у Британији се, у сукобу са све снажнијом Русијом, јавља нови друштвени феномен, русофобија, израз који су сами британски историчари први почели да користе. Русофобија није обухватала само непријатељство према Русији већ неповерење, непријатељство према националним покретима балканских народа. Балкански, словенски, православни народи доживљавани су као продужена рука царске Русије, малтене као гадан пипак, пружен ка културном Западу и ка султановим земљама.Т урци и Албанци, који су муслимани, потенцијални су савезници Велике Британије у сукобу са православном Русијом.

С друге стране, Гледстон и Абердин говорили су: Османско царство се руши, ми не можемо да се ослањамо на царевину у распадању, ослонимо се на нове, младе, виталне балканске народе. Подржимо стварање њихових националних држава и претворићемо их у најпоузданију могућу брану против Русије.

Та су мишљења оштро супротстављена?

Још од краја Кримског рата, а у време Велике источне кризе се и сукобљавају. Заказују се митинзи и контрамитинзи, у исто време, у Хајд парку. Присталице Дизраелија и Гледстона се чак и туку, ломе једни другима леђа дрвеним транспарентима, једни друге зову подругљиво Русима и Турцима.

Ни слутили нисте да ће Ваша докторска теза потврдити своју важност данас?

Управо тако. Не заборавимо да је Дизраели када је већ изгубио власт, 1880, у последњим писмима која је написао о Балкану, захтевао од својих сарадника да помогну Албанцима јер су Албанци последње упориште турског султана и Велике Британије. Не заборавимо и да је управо Албанска лига основана 1878, и да Британија није била неумешана у њено стварање.

Чини се да данас у британској спољној политици Дизраели још увек живи, јер имамо континуитет да се Срби, православни балкански Словени, доживљавају као традиционални сарадници Руса, а Албанци, па и Турци, као потенцијално оруђе у том сучељавању. Наравно, у Великој источној кризи и Србија је правила грешке. О грешкама српске спољне политике у последњих 20 година да не говорим. Свака медаља има две стране.

И, где је данас оно јавно мнење? Где је Вилијам Гледстон?

Пратим британску штампу и, с времена на време, у „Гардијану” и „Тајмсу” читам анализе новинара и писма незадовољних читалаца која показују да Британци још увек умеју да мисле врло критички. Занимљиво је да се Тони Блер позивао на моралне принципе када је бомбардовао Србију 1999. Његова реторика повремено и подсећа на реторику Вилијама Гледстона, али улоге су измењене: сада је Југославија, односно Србија стављена у улогу Османског царства. Србија покушава да спречи мале народе из тобожње великосрпске и комунистичке империје Југославије да достигну своју слободу и одвоје се. Онако како су то у 19. веку покушавали Срби, Бугари и Грци. Реторика је потпуно морална, чак се и операција звала „Милосрдни анђео”. Али, иза те гледстоновске реторике Тонија Блера у ствари се крије империјалистичка политика достојна Бенџамина Дизраелија.

Разбијате српску илузију о Великој Британији?

Самим Енглезима се приписује изрека да не постоје вечита савезништва. Постоје само вечити интереси. Дизраели је лице британске спољне политике које се разликује од лица Британије о којем смо учили у нашим школама. То су савезници Срба у два светска рата. Књига није написана да би се наружила спољна политика Велике Британије. Мој циљ је био да покушам да пружим реалну представу: у Првом светском рату Срби и Енглези ипак су били савезници. У Другом светском рату поново су били савезници. Данас смо сведоци политике Велике Британије према Србији: могли смо да видимо колико је арогантан био говор британског представника у Савету безбедности. Али, оно што сам желео да кажем јесте да ми не знамо да ли ћемо сутра бити поново савезници са Великом Британијом, за десет, двадесет, тридесет година. Срби су били разочарани 1878, јер су се суочили са Дизраелијем, а непуне четири деценије касније, били су ратни савезници Велике Британије. Значи, нема сталних непријатељстава, нити сталних савезништава. Улоге се мењају. Оно што је најважније, мора се бити хладнокрван. Прејаке емоције у спољној политици најчешће воде у поразе.

-----------------------------------------------------------

Неговање елите

Најављујете књигу о западноевропским политичким идејама у Српском књижевном гласнику.

Та књига говори о српској елити која се појавила крајем 19. и почетком 20. века и која је преузела контролу над званичном српском културом од 1903. до 1914, па можда и до 1941. године. Ти су се српски интелектуалци окупили око часописа Српски књижевни гласник – Слободан Јовановић, Богдан Поповић, Павле Поповић, Јован Скерлић, Јован Јовановић Пижон, Јован Цвијић… Они су били аутентични српски западњаци, генерација која је имала програм и предузела велики идеолошки подухват прилагођавања прво српске културе а затим и српске политике британским и француским узорима. То је једна генерација која је по свим параметрима била успешна. Епоха Српског књижевног гласника је, вероватно, један од врхунаца у историји српске културе.