Нема неприкосновеног лидера

Ни међу Србима ни међу Албанцима нема једне личности која би за своје сународнике представљала неприкосновени ауторитет, тврде познаваоци политичких прилика у јужној српској покрајини. Они који су тренутно експонирани већ кроз који месец или годину могу да падну у заборав као што се то десило и њиховим претходницима. Њихова популарност је „кварљива роба” – траје онолико колико им траје функција.

Познаваоци прилика на Косову тврде да је снага неког српског лидера одувек зависила искључиво од тога колико су му блиске везе с Београдом. Изузев Марка Јакшића, који је дугогодишњи члан Демократске странке Србије, готово сви остали су по више пута мењали партијске боје.

„Онај у кога Београд инвестира, он је најјачи. Тренутно су то Марко Јакшић и Милан Ивановић – људи ДСС-а који су везани за ресорно министарство, за буџет. Док је Небојша Човић био председник Координационог центра за КиМ они су били готово маргинализовани, а снагу је имао Оливер Ивановић, каже Душан Јањић, директор Форума за етничке односе, и додаје да они који су најутицајнији, који имају највише пара и институција иза себе, немају увек и највећу подршку међу обичним светом.

И дугогодишњи извештач са Космета, данас директор владине Канцеларије за сарадњу с медијима Миливоје Михајловић, слаже се да са овом констатацијом. Моћ на Косову неког лидера, како каже, била је сразмерна моћи његове странке у политичком животу Србије.

„Политичка борба са ’београдске калдрме’ пресликава се на Косово. Најбољи пример да се моћ, уколико нема упориште у странкама које су на власти, губи јесу Оливер Ивановић и Рада Трајковић. Рада је имала приличну моћ док је била члан Батићеве Демохришћанске странке Србије која је била део владајућег ДОС-а. Сада нема неку моћ иако је директор Дома здравља у Грачаници”, објашњава Михајловић.

Оливер Ивановић, како каже, био је неприкосновени лидер Срба с Косова, док је био председник Српског националног већа Косова и Метохије, које је било политичко тело које је заштитило Косовску Митровицу од исељавања и бројних напада Албанаца. А сам Ивановић је предводио момке који су на мосту бранили Косовску Митровицу. Међутим, оног тренутка када је ушао у Човићеву Демократску алтернативу, почео је полако да губи моћ. Тог тренутка је засметао људима из других странака и полако је почео да нестаје с политичке сцене Косова тако да се сада његова политичка моћ своди на улогу аналитичара.

Паду личног угледа и политичког рејтинга умногоме су и сами допринели поједини српски лидери. Њихови сукоби и нетрпељивости били су познати и ван граница Косова. У јавности су остале упамћене међусобне чарке и прозивке између презимењака Ивановића – Оливера и Милана и Трајковића – Раде и Момчила, али ни остали нису остајали дужни једни другима. Неки су се чак оптуживали и за уновчавање српства. Тако смо сазнавали ко је за колико продао стан, кућу, имање, где му се школују деца и какву је одступницу обезбедио у случају да на Косову постане „густо”. Због оваквог препуцавања често су били на мети критике да им је лични интерес био изнад „вишег интереса”.

Михајловић истиче да су сви интереси у игри, да су испреплетени и сујета и страначки интереси и „некаква визија косовске будућности” те да су створени анимозитети чије право порекло тешко ко може да објасни.

На питање како на то гледа „обичан” свет Јањић каже да сама чињеница да тамо живе стално или повремено и да обављају неке важне послове за обичне људе већ је довољна. „Колико год су људи на њих љути они са страхом гледају да ли је неко од лидера из Београда дошао на Косово, као што им је важно и када дође министар. Тачно је они живе боље од већине, али то је увек случај с политичком елитом”, каже Јањић.

А Миливоје Михајловић истиче да политичка подршка коју појединци добијају из Београда (тренутно су најутицајнији људи из ДСС-а), није сразмерна и угледу који они уживају међу косметским Србима. Универзитет у Митровици, како каже, има 10.000 студената и 1.000 професора и то је велики потенцијал за стварање политичке елите која би била у стању да се носи с косовским проблемом. Али они су, на жалост, углавном аполитични.

До веће поделе међу српском елитом на Космету дошло је и када се одлучивало да ли треба учествовати на косовским изборима. Једни су били за то да се послуша глас из Београда да Срби немају шта да траже на изборима док су други били за то да се уђе у косовске институције. То, међутим, није битније утицало на сукобе и поделе међу српским становништвом.

Према Јањићевим речима у јужној покрајини тренутно влада двовлашће, тако да постоје по два координатора за поједине округе, иза једног стоји ДСС, а иза другог ДС и Г17 плус. И у многим институцијама функције су дуплиране. Док су више комуницирали са странцима Срби су се делили и по томе ко ради, а ко не ради за странце.

А на питање зашто из енклава не долази ниједан српски лидер Миливоје Михајловић каже да се свесно „гуши” издвајање неких лидера у енклавама зато што се центар политичке моћи ствара у Косовској Митровици која постаје престоница косовских Срба коју воде Милан Ивановић и Марко Јакшић који црпу моћ из чињенице да је ДСС био и у претходној влади, а у последње време Јакшић и Ивановић полако гравитирају према радикалима.

Ништа мање подела и сукоба нема ни с друге стране Ибра, међу Албанцима. Њихови лидери су често, да би хомогенизовали свој народ, позивали на слогу која цвета у српским редовима, а исти аргумент су употребљавали и српски политичари.

Михајловић наводи само један од примера како су албански политичари покушавали да на застрашивању Србима уједине своје сународнике.

„Потпуно су били шокирани када је дошла кабловска телевизија у Зубин Поток. Мислили су да је то могуће само уз помоћ тајних служби. Данима су о томе писале новине, а све то је било у функцији уједињавања њиховог становништва. Тако и ми говоримо да су они јединствени, а они су у ствари потпуно разједињени и немају неприкосновеног лидера”, истиче Михајловић.

(/slika2)Чак ни актуелни премијер Хашим Тачи, који ужива америчку подршку и који је неприкосновен у Приштини, није једини кога Албанци слушају. Подједнако утицајан, али у Метохији, јесте бивши премијер, хашки оптуженик и човек кога власти Србије терете за бројна злодела над Србима, Рамуш Харадинај.

У оцени да се на политичком трону међу Албанцима након Ругове није нико устоличио слажу се и наши албански саговорници. Према речима Фатмира Шехолија, политичког аналитичара из Приштине, један део политичке елите Косова регрутовао се из тима блиских сарадника некадашњег председника Косова и скоро дводеценијског лидера Демократског савеза Косова Ибрахима Ругове, а други део из ОВК. „Први заступају пацифистички концепт чије оличење су садашњи председник Косова Фатмир Сејдиу и академик Неџат Даци, први председника скупштине Косова након 1999. године. Међутим, тренутно, нешто већи утицај међу народом имају бивше вође ОВК којима је као и Руговиним наследницима једини циљ био стварање независне државе”, каже Шехоли.

А Неџмедин Спахиу, бивши саветник Рамуша Харадинаја у време док је овај био премијер, данас професор на Факултету политичких наука у Приштини, у разговору за „Политику” објашњава да је рат 1999. године „произвео” нове генерације политичара које су ушле у све важније структуре Косова и који данас доминирају на политичкој сцени.

„Наша елита је углавном произашла из структура ОВК. Једино председник Косова Фатмир Сејдиу није био у рату. И премијер Хашим Тачи и председник скупштине Јакуп Краснићи су с педигреом ратника ушли у структуру власти. Али чињеница је да ће статус припадника политичке елите имати само док им траје мандат”, објашњава Сејдиу.

Најбољи пример за то је бивши премијер Бајрам Косуми који је сада готово потпуно заборављен, а који је својевремено важио за прилично утицајног политичара. Иста судбина задесила је и Ветона Суроиа, власника утицајног листа „Коха диторе”, некадашњег лидера партије ОРА.

На политичку сцену после краћег избивања поново ће се вратити и бивши премијер Агим Чеку, један од вођа ОВК, човек који је одговоран за злочине над Србима у Медачком џепу које је починио као припадник хрватске војске. Он ће, како каже Шехоли, с некадашњом политичарком из доба социјалистичке Југославије Каћушом Јашари, која је осамдесетих година прошлог века била на челу Савеза комуниста Косова, основати Социјалдемократску партију. Чеку се иначе код својих сународника високо котирао као ратник, али не и као човек који је могао да их доведе до независности.

Можда најбољу слику о томе какве лидере желе Албанци говори и једна прича из недавне предизборне кампање. Како прича Михајловић Ветон Сурои, човек који је важио за једног од најперспективнијих лидера, школовао се у иностранству, припреман је за премијера или за шефа дипломатије, кренуо је у изборну кампању пешице, прокрстарио је цело Косово, што је одушевило Београд и Запад, али не и Албанце. Они су рекли: „Не може тако, за нас је лидер онај ко дође блиндираним колима и с телохранитељима. Он има моћ. Они који иду пешице – то су преваранти.” Тако је пропао Сурои, а Албанци су добили премијера који је подједнако и по њиховом и по укусу Запада.

-----------------------------------------------------------

Најугледнији Срби

Највећи углед на Космету међу Србима имају припадници Српске православне цркве – владика рашко-призренски Артемије и владика липљански Теодосије. Иза њих, по утицају су, како каже Душан Јањић, отац Сава Јањић из манастира Дечани и отац Петар Улемек, игуман манастира Зочиште. Међутим, како Јањић напомиње, у последње време опада углед чак и владици Артемију који је важио за неспорни ауторитет јер је једно време само Црква била с народом на Космету, а сад није само Црква. Осим тога, каже он, било је неких покушаја оспоравања владике, а то се одрази на обичне људе, а и неке његове изјаве утицале на пад популарности.