Наш дописник из Токија.

Од нашег сталног дописника – напомена на почетку текста из неке светске престонице у коју је, на дуже време, послат новинар, једна је од традиција која је током минулих 112 година „Политику” издвајала о осталих новина у Србији, Југославији (и опет у Србији). Традиција, која је, као и у остатку света, угрожена глобализацијом, технологијом – и економијом.

Сателити и дигитална револуција укинули су географске границе и обесмислили дистанце: вести из сваког краја света данас су дословно на длану сваком ко у руци има мобилни телефон који није старији од пет година. Оно што се догоди на једном крају света, инстант је познато и у било ком другом. И све чешће, не посредством новинара, него оних који су се задесили на лицу места, преко „друштвених мрежа”, „Твитера” и „Фејсбука”.

Колика је то промена можда ће се најбоље разумети кад се подсети да је вест о атентату на Линколна 1865. у Европу стигла тек после две недеље (прва комуникација годину дана касније каблом између две обале Атлантика обављена је 1858).

„Сталног дописника” и „специјалног извештача” као институцију „Политика” је утемељила после Првог светског рата. Први је, како наводи монографија Животе Ђорђевића „’Политика’ – поглед на епоху, 1904–1941”, био Андра Милосављевић, који је 1919. послат у Париз да извештава са мировне конференције. Дописници из француске престонице потом су били Вук Драговић и Михаило Петровић.

Успон Хитлера

Најпознатији међуратни стални дописник „Политике” из иностранства без сумње је Предраг Милојевић, који је из Берлина пратио највећу драму тог времена, успон Хитлера и нациста. Био је и дописник из Лондона, одакле су извештавали и Александар Видаковић и Светислав Петровић.

Из Атине за „Политику” је писао Никола Зарифис, из Јерусалима Цви Ротмилер, из Етиопије Душан Тимотијевић, док је Владимир Дедијер извештавао из Грађанског рата у Шпанији. Дописници из Софије били су Коста Крајшумовић и Синиша Пауновић, из Беча Сима Францен, а Грга Златопер из Варшаве и Рима. Михаило Миша Јовановић је писао из Прага, Михаило Марковић из Цариграда, Ливије Настасу из Букурешта...

Посебно место у пантеону наших међуратних дописника из иностранства има међутим Бранко Вукелић, чије су извештаји – од априла 1933. до новембра 1940 – пристизали поштом и означавани као „Писма из Токија”.

Бранко Вукелић је наиме и личност светске историје: био је припадник обавештајне групе Рихарда Зоргеа која је својим информацијама о намерама и плановима Јапана и Немачке, а посебно сазнањем да Јапан неће напасти Совјетски Савез, Стаљину омогућила да трупе са Далеког истока ангажује у одбрани Москве, чиме је практично одређен исход Другог светског рата.

Бранко Вукелић је изузетак међу дописницима „Политике” и по томе што никад није крочио у редакцију, нити га је ико из ње познавао. У монографији „’Политика’ сведок нашег доба 1904–1984” Драгољуб Уча Миливојевић спекулише да га је у Токио, у договору са својим конспиративним друговима из Коминтерне, послао тадашњи директор (и сувласник) „Политике” Владислав Рибникар.

Нешто мања мистерија је како је млади Вукелић одабран за обавештајни посао, за шта му је новинарство било само фасада. Треба одмах рећи да Вукелић није био још један „Џејмс Бонд”: био је само аналитичар информација из „отворених извора”: штампе и других публикација онога што је сазнавао из својих из новинарских контаката.

Син Миливоја Вукелића, официра Аустро-Угарске војске, пореклом из Лике (православца који је потом узео протестанску веру), и мајке Вилме, ћерке јеврејског трговца (књижевнице која је писала на немачком), Бранко је средњу школу завршио у Загребу, где је хапшен као члан једног марксистичког клуба. У Загребу је започео и студије, али је 1931. протеран из земље као левичарски агитатор.

Са породицом се 1926. сели у Париз, где је на Сорбони дипломирао право. Тамо је очигледно успоставио контакт са Коминтерном, мада је, како то показују његова писма из јапанског затвора, и сам био изненађен када је одабран за мисију у Токију.

Немајући посла у Паризу – било је то време највеће економске кризе у историји капитализма – прихватио је понуду „другова”. Из Марсеља, са супругом, Едит (једногодишњег сина су оставили код њених родитеља у Данској), 29-годишњи Бранко се на брод у Марсељу укрцао 30. децембра 1932, а у Јокохаму стигао 11. фебруара 1933.

Рихард Зорге је тамо приспео касније, а заједно су формирали петочлану групу у којој су била и два јапанска новинара, која је на разне начине, радио-станицом, микрофилмовима и сличним комуникацијама заната, у Москву слала извештаје са информацијама и анализама ратних планова Јапана и Немачке (намере Берлина Зорге је сазнавао преко својих добрих веза у немачкој амбасади – и он је формално био акредитован као дописник двају немачких и једних данских новина).

Вукелићев обавештајни рад је детаљно описан у неколико књига које су објављене о Зоргеовој групи и у јапанским и другим архивима; о свом ангажману лично се исповедио у својим писмима из тамнице која је упућивао другој супрузи Јошико Јамасаки (први му се распао), са којом је 1941. добио другог сина, Хироши Јамасаки Вукелића.

„Ја се не сматрам непријатељем Јапана”, поручио је тако супрузи у једном. „Твоја и моја земља одржавају добронамерну неутралност, а ми смо ипак радили на томе да очувамо тај мир. Будући да Јапан од таквог мира има само користи, зар се не може сматрати да су наши циљеви далеко од штетних по Јапан, ма колико наша средстава и не била прихватљива.”

Зоргеова група је проваљена и ухапшена 18. октобра 1941. Пресуде су им изречене у јесен 1943: сви су осуђени на смрт, али је Бранку преиначена у доживотну робију. Умро је у јануару 1945. у затвору у затвору Абашари, на северном јапанском острву Хокаидо.

Бранкови други син Хироши Јамасаки Вукелић, данас Београђанин, детаљно је проучио живот свог оца. Помно је истражио јапанске архиве и своје налазе објавио у стручним јапанским часописима. Као стипендиста југословенске владе, после почетног образовања у Јапану, школовање је довршио у Београду, али уместо економији, посветио се лингвистици и преводилаштву (предавач на Филолошком факултету), а Јапанцима је омогућио и да читају Његошев „Горски вијенац” и Вука Караџића.

Да би осветлио новинарски рад свога оца доста времена је провео и у документацији „Политике”. Резултат тога је прошлог лета објављена књига „Писма из Јапана” у којој су 56 извештаја Бранка Вукелића, колико их је укупно објавио у „Политици” (јапанско издање објављено је 2010).

Главни утисак после читања тих писама јесте да је Бранко Вукелић био веома талентован новинар. У Токио је кренуо и са знањем француског, немачког и (делимично) енглеског, а релативно брзо је савладао и јапански, па његови извештају показују изузетно осетљиво чуло за посебности јапанског друштва и културе и његова судбоносних превирања у вртлогу светске политике који је кулминирао највећим оружаним сукобом у историји цивилизације.

Први текст је послао два и по месеца после приспећа у Јапан: репортажу „Рибе зване намасу које претсказују земљотрес”. Био је то разговор са два јапанска научника, директором Централне метеоролошке опсерваторије и директором Института за испитивање земљотреса при Царском универзитету у Токију.

Већ следећи допис, објављен 22. априла 1933, освануо је на 1. страни и означен као „Писмо ’Политици’” – био је то текст насловљен са „Питање Манџурије за Јапан је питање живота”, који је наговестио изузетан аналитички дар Бранка Вукелића и његово поимање да је циљ спољне политике Јапана тог времена да себи осигура „прву и искључиву позицију у Источној Азији”.

Следиле су репортаже о искушењима јапанске модернизације, порасту утицаја западне културе. Посебно издвајам репортажу у недељном броју од 30. септембра 1934: „Шта се Јапанцима више допада: ’Мо-Га’, модерна девојка, или класичан тип Јапанке”.

Наш дописник из Токија педантно прати и успон јапанског милитаризма, који је очигледан упркос царском указу који јој „забрањује било какав удео у активној политици”.

Наравно, неизбежне теме (као што су то биле и мени као дописнику из Токија пола века касније) биле су три јапанске „С” традиције: сакура (уживања у расцветаним трешњама), самураји и саке (ликер од пиринча).

Марку Полу је било лакше

Пишући занимљиво, а кад треба и духовито, о људима и обичајима, Вукелић међутим не околиши кад је реч о кључним збивањима у земљи: „У Јапану се ствара моћан фашистички покрет под вођством генерала Аракија, ’спасиоца нације’”, наслов је текста објављеног 15. октобра 1933.

„Писмо из Токија” објављено 5. маја 1935. поставља суштинску дијагнозу главног проблема у том делу света: његов наслов је „Сукоб европског и америчког империјализма са јапанским империјализмом на Далеком Истоку”.

Вукелић је, што је очигледно из свих текстова, брзо упознао главне карактеристике јапанског друштва и у њему стекао широки круг познаника и пријатеља. Види се да је лако долазио до саговорника, а доспео је и на позивну листу највише институције, царског двора.

Дописник из Токија је имао тежи посао од дописника из Берлина: текст објављен 15. новембра 1936. има наслов „Дописнику европске штампе данас је теже да извештава своје читаоце о Далеком Истоку него средњевековном млетачком путописцу Марку Полу”.

Вукелић то објашњава овако: „Задатак модерног дописника тежи је и важнији од сврхе путописа Марка Пола. Није му допуштено да пуни машту својих читалаца ’чуђењем и страхом’ како је то смео да учини Марко Поло, већ треба да им учини догађаје корисним и разумљивим, тако да би јавно мишљење разумело њихов механизам, да би могло да види све уже и директније везе између њих и догађаја у самој Европи...”

Хонорари из „Политике” – ако их је уопште било – нису били довољни за нормалан живот у Токију, па Вукелић постаје и дописник француске агенција „Авас”, због чега проређује јављање за „Политику”. У 1938. шаље само једно писмо, следеће ниједно, а 1940. два – последње је објављено месец дана пре него што је ухапшен.

*аутор је био дописник „Политике” из Токија од 1989. до 1992.