Naš dopisnik iz Tokija.

Od našeg stalnog dopisnika – napomena na početku teksta iz neke svetske prestonice u koju je, na duže vreme, poslat novinar, jedna je od tradicija koja je tokom minulih 112 godina „Politiku” izdvajala o ostalih novina u Srbiji, Jugoslaviji (i opet u Srbiji). Tradicija, koja je, kao i u ostatku sveta, ugrožena globalizacijom, tehnologijom – i ekonomijom.

Sateliti i digitalna revolucija ukinuli su geografske granice i obesmislili distance: vesti iz svakog kraja sveta danas su doslovno na dlanu svakom ko u ruci ima mobilni telefon koji nije stariji od pet godina. Ono što se dogodi na jednom kraju sveta, instant je poznato i u bilo kom drugom. I sve češće, ne posredstvom novinara, nego onih koji su se zadesili na licu mesta, preko „društvenih mreža”, „Tvitera” i „Fejsbuka”.

Kolika je to promena možda će se najbolje razumeti kad se podseti da je vest o atentatu na Linkolna 1865. u Evropu stigla tek posle dve nedelje (prva komunikacija godinu dana kasnije kablom između dve obale Atlantika obavljena je 1858).

„Stalnog dopisnika” i „specijalnog izveštača” kao instituciju „Politika” je utemeljila posle Prvog svetskog rata. Prvi je, kako navodi monografija Živote Đorđevića „’Politika’ – pogled na epohu, 1904–1941”, bio Andra Milosavljević, koji je 1919. poslat u Pariz da izveštava sa mirovne konferencije. Dopisnici iz francuske prestonice potom su bili Vuk Dragović i Mihailo Petrović.

Uspon Hitlera

Najpoznatiji međuratni stalni dopisnik „Politike” iz inostranstva bez sumnje je Predrag Milojević, koji je iz Berlina pratio najveću dramu tog vremena, uspon Hitlera i nacista. Bio je i dopisnik iz Londona, odakle su izveštavali i Aleksandar Vidaković i Svetislav Petrović.

Iz Atine za „Politiku” je pisao Nikola Zarifis, iz Jerusalima Cvi Rotmiler, iz Etiopije Dušan Timotijević, dok je Vladimir Dedijer izveštavao iz Građanskog rata u Španiji. Dopisnici iz Sofije bili su Kosta Krajšumović i Siniša Paunović, iz Beča Sima Francen, a Grga Zlatoper iz Varšave i Rima. Mihailo Miša Jovanović je pisao iz Praga, Mihailo Marković iz Carigrada, Livije Nastasu iz Bukurešta...

Posebno mesto u panteonu naših međuratnih dopisnika iz inostranstva ima međutim Branko Vukelić, čije su izveštaji – od aprila 1933. do novembra 1940 – pristizali poštom i označavani kao „Pisma iz Tokija”.

Branko Vukelić je naime i ličnost svetske istorije: bio je pripadnik obaveštajne grupe Riharda Zorgea koja je svojim informacijama o namerama i planovima Japana i Nemačke, a posebno saznanjem da Japan neće napasti Sovjetski Savez, Staljinu omogućila da trupe sa Dalekog istoka angažuje u odbrani Moskve, čime je praktično određen ishod Drugog svetskog rata.

Branko Vukelić je izuzetak među dopisnicima „Politike” i po tome što nikad nije kročio u redakciju, niti ga je iko iz nje poznavao. U monografiji „’Politika’ svedok našeg doba 1904–1984” Dragoljub Uča Milivojević spekuliše da ga je u Tokio, u dogovoru sa svojim konspirativnim drugovima iz Kominterne, poslao tadašnji direktor (i suvlasnik) „Politike” Vladislav Ribnikar.

Nešto manja misterija je kako je mladi Vukelić odabran za obaveštajni posao, za šta mu je novinarstvo bilo samo fasada. Treba odmah reći da Vukelić nije bio još jedan „Džejms Bond”: bio je samo analitičar informacija iz „otvorenih izvora”: štampe i drugih publikacija onoga što je saznavao iz svojih iz novinarskih kontakata.

Sin Milivoja Vukelića, oficira Austro-Ugarske vojske, poreklom iz Like (pravoslavca koji je potom uzeo protestansku veru), i majke Vilme, ćerke jevrejskog trgovca (književnice koja je pisala na nemačkom), Branko je srednju školu završio u Zagrebu, gde je hapšen kao član jednog marksističkog kluba. U Zagrebu je započeo i studije, ali je 1931. proteran iz zemlje kao levičarski agitator.

Sa porodicom se 1926. seli u Pariz, gde je na Sorboni diplomirao pravo. Tamo je očigledno uspostavio kontakt sa Kominternom, mada je, kako to pokazuju njegova pisma iz japanskog zatvora, i sam bio iznenađen kada je odabran za misiju u Tokiju.

Nemajući posla u Parizu – bilo je to vreme najveće ekonomske krize u istoriji kapitalizma – prihvatio je ponudu „drugova”. Iz Marselja, sa suprugom, Edit (jednogodišnjeg sina su ostavili kod njenih roditelja u Danskoj), 29-godišnji Branko se na brod u Marselju ukrcao 30. decembra 1932, a u Jokohamu stigao 11. februara 1933.

Rihard Zorge je tamo prispeo kasnije, a zajedno su formirali petočlanu grupu u kojoj su bila i dva japanska novinara, koja je na razne načine, radio-stanicom, mikrofilmovima i sličnim komunikacijama zanata, u Moskvu slala izveštaje sa informacijama i analizama ratnih planova Japana i Nemačke (namere Berlina Zorge je saznavao preko svojih dobrih veza u nemačkoj ambasadi – i on je formalno bio akreditovan kao dopisnik dvaju nemačkih i jednih danskih novina).

Vukelićev obaveštajni rad je detaljno opisan u nekoliko knjiga koje su objavljene o Zorgeovoj grupi i u japanskim i drugim arhivima; o svom angažmanu lično se ispovedio u svojim pismima iz tamnice koja je upućivao drugoj supruzi Jošiko Jamasaki (prvi mu se raspao), sa kojom je 1941. dobio drugog sina, Hiroši Jamasaki Vukelića.

„Ja se ne smatram neprijateljem Japana”, poručio je tako supruzi u jednom. „Tvoja i moja zemlja održavaju dobronamernu neutralnost, a mi smo ipak radili na tome da očuvamo taj mir. Budući da Japan od takvog mira ima samo koristi, zar se ne može smatrati da su naši ciljevi daleko od štetnih po Japan, ma koliko naša sredstava i ne bila prihvatljiva.”

Zorgeova grupa je provaljena i uhapšena 18. oktobra 1941. Presude su im izrečene u jesen 1943: svi su osuđeni na smrt, ali je Branku preinačena u doživotnu robiju. Umro je u januaru 1945. u zatvoru u zatvoru Abašari, na severnom japanskom ostrvu Hokaido.

Brankovi drugi sin Hiroši Jamasaki Vukelić, danas Beograđanin, detaljno je proučio život svog oca. Pomno je istražio japanske arhive i svoje nalaze objavio u stručnim japanskim časopisima. Kao stipendista jugoslovenske vlade, posle početnog obrazovanja u Japanu, školovanje je dovršio u Beogradu, ali umesto ekonomiji, posvetio se lingvistici i prevodilaštvu (predavač na Filološkom fakultetu), a Japancima je omogućio i da čitaju Njegošev „Gorski vijenac” i Vuka Karadžića.

Da bi osvetlio novinarski rad svoga oca dosta vremena je proveo i u dokumentaciji „Politike”. Rezultat toga je prošlog leta objavljena knjiga „Pisma iz Japana” u kojoj su 56 izveštaja Branka Vukelića, koliko ih je ukupno objavio u „Politici” (japansko izdanje objavljeno je 2010).

Glavni utisak posle čitanja tih pisama jeste da je Branko Vukelić bio veoma talentovan novinar. U Tokio je krenuo i sa znanjem francuskog, nemačkog i (delimično) engleskog, a relativno brzo je savladao i japanski, pa njegovi izveštaju pokazuju izuzetno osetljivo čulo za posebnosti japanskog društva i kulture i njegova sudbonosnih previranja u vrtlogu svetske politike koji je kulminirao najvećim oružanim sukobom u istoriji civilizacije.

Prvi tekst je poslao dva i po meseca posle prispeća u Japan: reportažu „Ribe zvane namasu koje pretskazuju zemljotres”. Bio je to razgovor sa dva japanska naučnika, direktorom Centralne meteorološke opservatorije i direktorom Instituta za ispitivanje zemljotresa pri Carskom univerzitetu u Tokiju.

Već sledeći dopis, objavljen 22. aprila 1933, osvanuo je na 1. strani i označen kao „Pismo ’Politici’” – bio je to tekst naslovljen sa „Pitanje Mandžurije za Japan je pitanje života”, koji je nagovestio izuzetan analitički dar Branka Vukelića i njegovo poimanje da je cilj spoljne politike Japana tog vremena da sebi osigura „prvu i isključivu poziciju u Istočnoj Aziji”.

Sledile su reportaže o iskušenjima japanske modernizacije, porastu uticaja zapadne kulture. Posebno izdvajam reportažu u nedeljnom broju od 30. septembra 1934: „Šta se Japancima više dopada: ’Mo-Ga’, moderna devojka, ili klasičan tip Japanke”.

Naš dopisnik iz Tokija pedantno prati i uspon japanskog militarizma, koji je očigledan uprkos carskom ukazu koji joj „zabranjuje bilo kakav udeo u aktivnoj politici”.

Naravno, neizbežne teme (kao što su to bile i meni kao dopisniku iz Tokija pola veka kasnije) bile su tri japanske „S” tradicije: sakura (uživanja u rascvetanim trešnjama), samuraji i sake (liker od pirinča).

Marku Polu je bilo lakše

Pišući zanimljivo, a kad treba i duhovito, o ljudima i običajima, Vukelić međutim ne okoliši kad je reč o ključnim zbivanjima u zemlji: „U Japanu se stvara moćan fašistički pokret pod vođstvom generala Arakija, ’spasioca nacije’”, naslov je teksta objavljenog 15. oktobra 1933.

„Pismo iz Tokija” objavljeno 5. maja 1935. postavlja suštinsku dijagnozu glavnog problema u tom delu sveta: njegov naslov je „Sukob evropskog i američkog imperijalizma sa japanskim imperijalizmom na Dalekom Istoku”.

Vukelić je, što je očigledno iz svih tekstova, brzo upoznao glavne karakteristike japanskog društva i u njemu stekao široki krug poznanika i prijatelja. Vidi se da je lako dolazio do sagovornika, a dospeo je i na pozivnu listu najviše institucije, carskog dvora.

Dopisnik iz Tokija je imao teži posao od dopisnika iz Berlina: tekst objavljen 15. novembra 1936. ima naslov „Dopisniku evropske štampe danas je teže da izveštava svoje čitaoce o Dalekom Istoku nego srednjevekovnom mletačkom putopiscu Marku Polu”.

Vukelić to objašnjava ovako: „Zadatak modernog dopisnika teži je i važniji od svrhe putopisa Marka Pola. Nije mu dopušteno da puni maštu svojih čitalaca ’čuđenjem i strahom’ kako je to smeo da učini Marko Polo, već treba da im učini događaje korisnim i razumljivim, tako da bi javno mišljenje razumelo njihov mehanizam, da bi moglo da vidi sve uže i direktnije veze između njih i događaja u samoj Evropi...”

Honorari iz „Politike” – ako ih je uopšte bilo – nisu bili dovoljni za normalan život u Tokiju, pa Vukelić postaje i dopisnik francuske agencija „Avas”, zbog čega proređuje javljanje za „Politiku”. U 1938. šalje samo jedno pismo, sledeće nijedno, a 1940. dva – poslednje je objavljeno mesec dana pre nego što je uhapšen.

*autor je bio dopisnik „Politike” iz Tokija od 1989. do 1992.