Цензорске маказе за Пјерове карикатуре.

„Политика” је карикатури увек придавала велики значај, а радови Пјера Крижанића (1890–1962) носили су нарочит печат.

„Прави народни карикатуриста готово фолклорног даха и маха, који је свој раскошни таленат уткао у дневну, ангажовану карикатуру, то је био Пјер”, написао је Станислав Винавер 1954. године.

Прву карикатуру објавио је у „Политици” 3. октобра 1923. и све док их је цртао наредне три деценије, оне нису тражиле од читаоца, што написа Винавер, да „главом много мућка”: „Публици се допадало код Пјера – поред разумљива густа цртежа и крепке и језгровите легенде – што се све може прокљувити, без по муке”.

У време постојања официјелне цензуре у Краљевини Југославији, поготово током тридесетих година прошлог века, на мукама су били и „Политика” и Пјер.

Карикатуру „Да види свет...” нацртао је на вест да је „Јапан увео цензуру и у Шангају”, где је комисија лорда Литона испред Друштва народа прикупљала сазнања о Манџурији, да би посредовала између Кине и Јапана.

„Није требало да журите бар с том цензуром”, каже странац Европљанин. „Напротив!”, одговара војни представник Јапана и објашњава: „Ми смо желели да покажемо свету да смо у свему цивилизован народ!”

Цензори Пресбироа забранили су ову Пјерову карикатуру, свакако и зато што су у њој видели себе. Они су нарочито имали посла у време Шпанског грађанског рата који је започет 1936. године. Влада Милана Стојадиновића је слала сигнале Берлину и Риму, у настојању да им се приближи, а нацистичка Немачка и фашистичка Италија су подржавале Франка.

Пулс владе и јавности куцали су у различитом ритму, јер су симпатије народа биле на страни републиканаца који су у Шпанији имали потпору у СССР-у и у Француској.

Упркос оштрој цензури, уз свакојака довијања, „Политика” је током прве године рата писала далеко повољније о републиканцима него о Франку, листу је растао тираж, а цензори су зато били још оштрији.

Забрањена је и Пјерова карикатура „Одбор за терање шеге” која је требало да се појави 28. октобра 1936. године. Овом карикатуром је извргао критици немоћ водећих сила да спрече распламсавање грађанског рата у Шпанији, пошто су били јалови напори Комитета деветорице који је имао обавезу да блокира спољно мешање.

Цензурисана је и Крижанићева карикатура из пролећа 1937. године „Франко говори...”, уз појашњење: „Доњу изјаву дао је генерал Франко дописнику ’Аваса’.”

„ФРАНКО: – Нова Шпанија биће земља правде и братства!”, каже надмени генералисимус пред иностраним дописницима, који бележе његову изјаву.

„НОВИНАР: – А куда ћете се ви у то време склонити, господине генерале?”, пита дописник с високим залисцима, изненадивши и двојицу својих колега – један не диже поглед ка Франку а други разгорачених очију очекује његов одговор.

Цензурисана је и његова карикатура „Нове намере генерала Франка”, јер „генерал Франко изјављује да заводи у Шпанији демократију”.

„Демократија (увређено, баца новине): – Страшна времена! Прво ме извређа и избије, па после хоће да ме и заведе!”, коментарише већ остарела, уморна европска демократија.

У „Политици” су тридесетих година објављивали карикатуре и Владимир Жедрински, сликар Миодраг Петровић („М. П.”), такође и Ђорђе Лобачев.

Моћна струја у Британији тада је очијукала с Хитлером, да би нашла компромис с нацистичким вођом, па је Владимир Жедрински је нацртао карикатуру „Светски циркус”.

Богдан Ђ. Поповић с отиснутим странама „Политике” иде у Пресбиро

Богдан Ђ. ПоповићЈедну Пјерову карикатуру из новембра 1937. године Пресбиро, зачудо, није забранио, али ју је делимично цензурисао. Мимо британског министра иностраних послова Ентони Идна и без његовог знања, лорд Халифакс је тих дана посетио Берлин где се сусрео са Хитлером. Разговарали су и о колонијалном питању, што је Пјеру послужило као инспирација. Афрички домородац, наднет над новински извештај о овој посети, коментарише:„Ево, овде пише да ће они у европској џунгли да се потуку због нас. Сад само не знам да ли због тога што је наш живот много скуп или што је њихов много јефтин.”Грађу о цензури у „Политици” током тридесетих година, добио сам 2003. од др Ђорђа Б. Поповића, чији је отац Богдан Ђ. Поповић постао сарадник „Политике” 1930, као репортер судске хронике. Убрзо је на месту уредника дописничке рубрике наследио легендарног Добрицу Кузмића. Добио је потом додатно, одговорно задужење да одржава везу између листа, званичне државне цензуре и тужилаштва.Захтевао је тај посао свакодневно надмудривање, интелигентно надметање са увек будним, накострешеним цензорима и одлучност да се брани став редакције. Поповић је тај посао обављао до 5. априла 1941. године, када је изашао последњи број међуратне „Политике”, дан пре нацистичког бомбардовања Београда.У обновљену редакцију вратио се октобра 1944. као личност од великог поверења Владислава Рибникара, а 27. фебруара 1952. постао је главни уредник обновљеног „Политикиног Забавника”. Својеврстан је куриозитет да се ни на једном од 500 и више бројева „Забавника”, објављених током десет година под његовом диригентском палицом, никада није потписао као главни уредник тог листа, због чега и бележимо Поповићев одрешити став: „Три су најглавнија фактора за развој наше, српске културе: Српски књижевни гласник, Политика и Политикин Забавник.”Да није било Богдана Ђ. Поповића, не бисмо знали за цензурисане карикатуре Пјера Кружанића, Жедринског и других „Политикиних” аутора.

На клацкалици постављеној на „дрво мира” претеже демократија, која гура представника Велике Британије ка супротној страни, на којој су загрљени фашиста и нациста. Глас из публике упозорава: „Пази, Џони, да не поквариш ову лепу равнотежу!”

Пресбиро је забранио ову, а онда и карикатуру „Зато што расна теорија има реч” чији је аутор потписан иницијалима „ОR”. Повод је била изложба расних паса одржана у Београду. Док стоје на неком од београдских ћошкова, Зељов пита свог уличног друга Шарова да ли се и сам пријавио за изложбу? На то Шаров одговара: „Како ћу, кад немам доказе да сам Аријевац.”

Пресбиро је пропустио ову карикатуру у штампу, али су у Пјеровом коментару цензурисане две речи – „европској џунгли”.

Поруке ове и других цензурисаних карикатура Пјера Крижанића и осталих аутора „Политике”, чини се да су актуелне и данас.