Путин се сели у Белу кућу

РУСИЈА ДАНАС ГЛАСА за председника кога је већ изабрала. То је недвосмислени закључак свих посматрача председничке трке у којој победник, истина, није унапред одређен, али је познат. Дилема је једино да ли ће Дмитриј Медведев добити 70, 80 или чак и 90 одсто гласова.

Оно што је при том руска посебност, то је да овај известан тријумф није резултат личне популарности кандидата, већ онога кога он треба да наследи. Медведева је изабрао Путин, коме трећи мандат не дозвољава устав, иначе би га добио без напора.

Медведев је зато председничку кампању водио више реда ради, одбијајући да дебатује са противкандидатима, правдајући то недостатком времена. Упркос томе, сондирања јавног мњења му дају петоструку предност над ривалима.

У чему је тајна? Да ли у чињеници да, као потпредседник владе и челник највеће руске компаније, Гаспрома, иза себе има моћну државну машинерију и подршку популарног претходника?

Има и тога, али главни разлог и Путинове популарности и њеног одблеска на председничког кандидата кога је изабрао јесте оно што се последњих година збива у самој Русији: њеној економској трансформацији коју не оспоравају ни најжешћи критичари. Земља која је пре десет година била на ивици банкрота данас има бруто национални производ од 1,3 билиона (хиљада милијарди) долара, девизне резерве од близу 500 милијарди...

Али још важнија од ове статистике јесте чињеница да људи у Русији данас боље живе: реални приходи грађана последњих година су расли у двоцифреним процентима. Доходак „по глави“, који је 1998. износио скромне 2.000 долара, данас је достигао импресивних 9.000, што је лондонски „Економист“, медијску „Библију“ капитализма, нагнало да закључи да би „већина Руса подржала Дмитрија Медведева чак кад би избори били слободни и поштени“.

Ово не значи да ће бити намештени, упркос томе што, како оцењују западни медији, нису баш „транспарентни“ као председничка трка у Америци. Главна замерка им је била „преграђивање“ осталих кандидата на разне начине, због чега данас у Русији неће бити већина западних посматрачких мисија, са главним образложењем да избори нису омогућили „прави избор“.

Али, ако је, у крајњем исходу, мера сваке политике то како људи живе, онда је у праву Путин који је, одговарајући на питање једног новинара о томе зашто нема праве политичке утакмице и зашто Медведев није учествовао у ТВ дебатама, рекао: „Плате расту за 16 одсто – у томе је одговор на ваше питање“.

Путин се иначе из Кремља сели у Белу кућу, седиште владе које је на кратком растојању низводно уз реку Москву, где се за њега већ преуређује кабинет на петом спрату. С обзиром на ауторитет који тамо носи, најтачнија је дијагноза коју је у предизборној анализи дала агенција Ројтерс констатацијом да „Русија гласа за новог председника, али ће задржати старог“.

У ТРЦИ ЗА УЛАЗАК У ДРУГУ БЕЛУ КУЋУ, ону у Вашингтону, одлучујуће две квалификационе рунде су од недеље, у Охају и Тексасу – кад је реч о томе ко ће из табора демократа у новембру изаћи на црту већ сасвим извесном републиканском кандидату Џону Мекејну.

Хилари Клинтон би морала да победи у обе, и то убедљиво, како би поништила предност и зауставила залет ривала – Барака Обаме. Како ствари тренутно стоје, та надметања ће бити тесна, судећи и по томе да су и она и он у фебруару прикупили готово подједнак број прилога у изборне фондове – по око 40 милиона долара.

Обама је, додуше, у психолошкој предности, добивши десет узастопних унутарпартијских одмеравања у разним крајевима Америке. Млад (46) и харизматичан сенатор из Илиноиса бацио је при том велику рукавицу изазова не само политичком естаблишменту, него и данашњој Америци, која тек треба да покаже да ли је стигла дотле да може да прихвати да за председника и главнокомандујућег највеће оружане силе света добије једног црнца чије је средње име, уз то, Хусеин.

Многобројни испади који су дошли како од табора партијске ривалке, тако и од републиканаца, оставили су утисак да су подједнако деликатни и његова раса и његово порекло. Добио је, истина, неколико јавних извињења (међу којима су била и она од Била Клинтона, па и самог Мекејна), али све чешће коришћење његовог средњег имена и све већа употреба гласина које се шире Интернетом не остављају места дилеми да од конзервативне Америке може да очекује још жешће ударце испод појаса.

Он је сада синоним за „промене“ и „наду“ и као такав привлачи широки спектар оних који су незадовољни колосеком на којем је њихова земља у последњих осам година. Али зар „промена“ није релативна и компромитована реч: није ли управо Џорџ Буш променио Америку у мери у којој није успео ниједан његов претходник?