Европи данас недостају храброст и визија Винстона Черчила

У ово време, пре пола века, свет су обележили смрт Винстона Черчила и његова сахрана. Черчил је за мене увек био фасцинантна фигура. Одрастао сам касних педесетих и раних шездесетих – а то је било доба Черчилове апотеозе. Био је тада најпознатија личност на свету којој су честитке за деведесети рођендан биле адресоване са „Најважнијем човеку на свету, Лондон”, и све су непогрешиво биле достављене на његову кућну адресу.

Слушао сам тада, враћајући се у Лондон бродом „Уганда”, једним од два која су превозила путнике на редовној линији између Јужне Африке и Уједињеног Краљевства, како Би-Би-Си готово из сата у сат извештава о све слабијем Черчиловом здрављу. Черчил је преминуо 24. јануара 1965, три дана након што сам стигао у прохладан, магловит и туробни Лондон. Неколико дана касније стајао сам у непрегледном реду, чекајући да му, у мимоходу поред ковчега изложеном у Вестминстеру, одам пошту – то је била част која није била уприличена ниједном енглеском државнику још од Гледстона 1898. Више од 300.000 људи прошло је поред његовог одра током та три дана која су претходила сахрани у катедрали Светог Павла.

Ипак, јасно се сећам – поводом његове смрти доминантно су се истицала два снажна али контрадикторна осећања.

С једне стране, незаборавна државна сахрана била је завршни гест одавања дужне пажње човеку који је сматран за „спаситеља наше земље”. Али, провејавао је и осећај да његов погреб није био само последњи опроштај од великог човека лично већ и реквијем за Британију као светску силу.

Интензивно размишљам ових дана о Черчилу јер смо у последње време приморани да свакодневно промишљамо о Европској унији. ЕУ је близу колапса због „пољске кризе”, као што је то рекао Жан-Клод Јункер, председник Европске комисије. Унија је суочена с нередом и сломом на многим фронтовима. Зона Шенгена и даблинска правила у вези с политиком азила, свете краве које су некада сматране незамењивим, распадају се готово до темеља. Све више националних влада уводи пограничне контроле унилатерално, суспендујући европска правила на пољу азила. Аустрија више није солидарна са својим суседима, а одлучила је и да занемари међународно хуманитарно право о азилу, које статус избеглице дефинише као последицу бежања од рата. Некад незамисливо постало је свакодневица, која у обрнутом смеру мења системе ЕУ када су у питању азил и слобода кретања.

Марта ове године, баш кад се очекује да ће број азиланата опет порасти, биће потребно да Немачка укине контролу границе са Аустријом, будући да шенгенска правила предвиђају да те провере не могу трајати дуже од шест месеци. У том тренутку, уколико се европска миграциона криза не реши, унија ће морати да суспендује Шенгенски уговор на две године.

Холандски премијер је ове недеље признао да један број земаља ради на предлогу који ће доставити Јункеру, а у којем захтевају да се обуставе даблинска правила у вези са азилом у правцу система обавезних квота. Британији, која је део даблинског система, биће понуђено да предложене квоте прихвати по систему „узми или остави”. Биће то горка политичка борба, у чијој је позадини Европа у кризи, а која се дешава у време када Дејвид Камерон почиње кампању поводом референдума о останку или одласку Велике Британије из ЕУ.

И, ето, откуд размишљам о Великој Британији и Винстону Черчилу. На много начина, Черчил је био један од оснивача ЕУ. „Морали бисмо да покажемо сличну политичку храброст и визију какве је имао Винстон Черчил”, рекао је једном Мануел Барозо, бивши први човек ЕУ.

Што се мене тиче, а у том мом ставу има контроверзи, Черчил није био „мали Енглез”; он је промовисао и подржавао „једну врсту Уједињених Држава Европе”. Поред тога, управо је он у јуну 1940. објавио „Декларацију о савезу” између Велике Британије и Француске. Уз пуну подршку свог кабинета, Черчил је изјавио: „Две владе објављују да Француска и Велика Британија неће више бити две нације, већ једна француско-британска унија… Сваки држављанин Француске имаће аутоматско држављанство Велике Британије; сваки британски поданик биће и грађанин Француске.” Пројекат је и пре него што је заживео био осуђен на пропаст нацистичком инвазијом на Француску.

У ходницима Брисела пре недељу дана остало је забележено, према поузданом извору, да је европски комесар рекао: „Тешко је видети излаз, ово заиста може бити почетак краја Европе.”

Ово чему присуствујемо у Европи није неуспех тог европског идеала, тако блиског Черчиловом срцу, већ је то ужасавајући подбачај европског лидерства. Европу углавном воде неизабрани чланови администрације који не одговарају за своје поступке народу којим „владају”. Ово би била анатема за Винстона Черчила, демократу до смрти, који је, након што су га гласачи поражавајуће одбили 1945, опет скупио храброст да учествује у предизборној кампањи, после које је изабран за премијера 1951, у својој 77. години.

Европа покушава да достигне идеал из једног од Черчилових цитата: „Успех се састоји од низа пораза током којих се не губи ентузијазам.” Плашим се само да су њени разлози за то погрешни.

Бивши помоћник генералног секретара УН