Evropi danas nedostaju hrabrost i vizija Vinstona Čerčila

U ovo vreme, pre pola veka, svet su obeležili smrt Vinstona Čerčila i njegova sahrana. Čerčil je za mene uvek bio fascinantna figura. Odrastao sam kasnih pedesetih i ranih šezdesetih – a to je bilo doba Čerčilove apoteoze. Bio je tada najpoznatija ličnost na svetu kojoj su čestitke za devedeseti rođendan bile adresovane sa „Najvažnijem čoveku na svetu, London”, i sve su nepogrešivo bile dostavljene na njegovu kućnu adresu.

Slušao sam tada, vraćajući se u London brodom „Uganda”, jednim od dva koja su prevozila putnike na redovnoj liniji između Južne Afrike i Ujedinjenog Kraljevstva, kako Bi-Bi-Si gotovo iz sata u sat izveštava o sve slabijem Čerčilovom zdravlju. Čerčil je preminuo 24. januara 1965, tri dana nakon što sam stigao u prohladan, maglovit i turobni London. Nekoliko dana kasnije stajao sam u nepreglednom redu, čekajući da mu, u mimohodu pored kovčega izloženom u Vestminsteru, odam poštu – to je bila čast koja nije bila upriličena nijednom engleskom državniku još od Gledstona 1898. Više od 300.000 ljudi prošlo je pored njegovog odra tokom ta tri dana koja su prethodila sahrani u katedrali Svetog Pavla.

Ipak, jasno se sećam – povodom njegove smrti dominantno su se isticala dva snažna ali kontradiktorna osećanja.

S jedne strane, nezaboravna državna sahrana bila je završni gest odavanja dužne pažnje čoveku koji je smatran za „spasitelja naše zemlje”. Ali, provejavao je i osećaj da njegov pogreb nije bio samo poslednji oproštaj od velikog čoveka lično već i rekvijem za Britaniju kao svetsku silu.

Intenzivno razmišljam ovih dana o Čerčilu jer smo u poslednje vreme primorani da svakodnevno promišljamo o Evropskoj uniji. EU je blizu kolapsa zbog „poljske krize”, kao što je to rekao Žan-Klod Junker, predsednik Evropske komisije. Unija je suočena s neredom i slomom na mnogim frontovima. Zona Šengena i dablinska pravila u vezi s politikom azila, svete krave koje su nekada smatrane nezamenjivim, raspadaju se gotovo do temelja. Sve više nacionalnih vlada uvodi pogranične kontrole unilateralno, suspendujući evropska pravila na polju azila. Austrija više nije solidarna sa svojim susedima, a odlučila je i da zanemari međunarodno humanitarno pravo o azilu, koje status izbeglice definiše kao posledicu bežanja od rata. Nekad nezamislivo postalo je svakodnevica, koja u obrnutom smeru menja sisteme EU kada su u pitanju azil i sloboda kretanja.

Marta ove godine, baš kad se očekuje da će broj azilanata opet porasti, biće potrebno da Nemačka ukine kontrolu granice sa Austrijom, budući da šengenska pravila predviđaju da te provere ne mogu trajati duže od šest meseci. U tom trenutku, ukoliko se evropska migraciona kriza ne reši, unija će morati da suspenduje Šengenski ugovor na dve godine.

Holandski premijer je ove nedelje priznao da jedan broj zemalja radi na predlogu koji će dostaviti Junkeru, a u kojem zahtevaju da se obustave dablinska pravila u vezi sa azilom u pravcu sistema obaveznih kvota. Britaniji, koja je deo dablinskog sistema, biće ponuđeno da predložene kvote prihvati po sistemu „uzmi ili ostavi”. Biće to gorka politička borba, u čijoj je pozadini Evropa u krizi, a koja se dešava u vreme kada Dejvid Kameron počinje kampanju povodom referenduma o ostanku ili odlasku Velike Britanije iz EU.

I, eto, otkud razmišljam o Velikoj Britaniji i Vinstonu Čerčilu. Na mnogo načina, Čerčil je bio jedan od osnivača EU. „Morali bismo da pokažemo sličnu političku hrabrost i viziju kakve je imao Vinston Čerčil”, rekao je jednom Manuel Barozo, bivši prvi čovek EU.

Što se mene tiče, a u tom mom stavu ima kontroverzi, Čerčil nije bio „mali Englez”; on je promovisao i podržavao „jednu vrstu Ujedinjenih Država Evrope”. Pored toga, upravo je on u junu 1940. objavio „Deklaraciju o savezu” između Velike Britanije i Francuske. Uz punu podršku svog kabineta, Čerčil je izjavio: „Dve vlade objavljuju da Francuska i Velika Britanija neće više biti dve nacije, već jedna francusko-britanska unija… Svaki državljanin Francuske imaće automatsko državljanstvo Velike Britanije; svaki britanski podanik biće i građanin Francuske.” Projekat je i pre nego što je zaživeo bio osuđen na propast nacističkom invazijom na Francusku.

U hodnicima Brisela pre nedelju dana ostalo je zabeleženo, prema pouzdanom izvoru, da je evropski komesar rekao: „Teško je videti izlaz, ovo zaista može biti početak kraja Evrope.”

Ovo čemu prisustvujemo u Evropi nije neuspeh tog evropskog ideala, tako bliskog Čerčilovom srcu, već je to užasavajući podbačaj evropskog liderstva. Evropu uglavnom vode neizabrani članovi administracije koji ne odgovaraju za svoje postupke narodu kojim „vladaju”. Ovo bi bila anatema za Vinstona Čerčila, demokratu do smrti, koji je, nakon što su ga glasači poražavajuće odbili 1945, opet skupio hrabrost da učestvuje u predizbornoj kampanji, posle koje je izabran za premijera 1951, u svojoj 77. godini.

Evropa pokušava da dostigne ideal iz jednog od Čerčilovih citata: „Uspeh se sastoji od niza poraza tokom kojih se ne gubi entuzijazam.” Plašim se samo da su njeni razlozi za to pogrešni.

Bivši pomoćnik generalnog sekretara UN