Чупко – шмекер из краја

„Где си, Чупко, био цео дан?”

„Не питај, ова београдска патрола напорна је работа... али не жалим труда – Београд је мој дом!”

„Шта једемо данас?”

„Коске, као што знаш, мало теже варим, али зато паштета... ммм...”

И док размишљам о чему ли је Чупко размишљао док нас је чекао схватам да ова прича не може да почне из средине. Није новинарски. Кад је тачно све почело не знам, али дневну рутину нашег Чупка, који је однедавно наш комшија, знам јер га виђам сваки дан. Јутром прво провири да провери да ли се разданило, онда обиђе комшилук да протегне ноге, поздрави потом током дана бар неколико хиљада двоножних суграђана, дочека понеког четвороножног друга расположеног за игру, а некима од нас баш се обрадује – зна нас већ неко време, са њим делимо своје оброке, своје време и своје срце. Чупко је прави градски шмекер – паметан, бистрог погледа, ведар и расположен, врцавог духа, поносног држања, као да је свестан да је леп. А леп је! Посебан.

Као и сваки градски пас без сталне адресе, новајлија је био повучен, мршав, тужан. Освајао је, међутим, полако своју територију и нашу пажњу. Готово неприметно, али упорно. Мора да је направио успут јасан план. Јер, мисија коју има није лака – уклопити се у сурово градско окружење у којем многи, нажалост, мисле да он и њему слични немају никаква права. Није он због тога љут, напротив. Прихватили смо ми њега, али и он је нас. Уосталом, све боје Београда очитују се на њему: и недопустива трагедија европске метрополе у којој у 21. веку још постоје људи без топлог дома и животиње луталице, али и неуништив дух оних (и људи и животиња) који упркос суровом животу на улици не губе присуство духа. Наша је дужност да им пружимо руку, људима и животињама без разлике. Можемо ми то. Мигранти су нас подсетили да можемо.

И баш зато, док за Чупка не нађемо трајно решење, неког довољно храброг и свесног одговорности, а опет спремног да да и да прими велику љубав заузврат, друштво из краја бринуће о шмекеру из краја јер он је један од нас. Он је Београђанин!