Бесни у Ајови

Бира се председник у јединој преосталој суперсили. Америка је изашла из економске рецесије, привреда расте, незапосленост се преполовила а трупе су се вратиле из далеких ратова. И демократе и републиканци су уверени да живе у „изузетној” нацији, највећој у историји света.

Зашто су онда грађани пуни гнева? Зашто су „фрустрирани, незадовољни, пуни страха, ресантимана и расизма”, како кажу новине? Зашто је цела нација „фуриозна”, како јуче тврди „Њујорк тајмс”?

Из нашег угла гледано, то је једва разумљиво. Добро, Американци су први пут открили да прогрес није праволинијски и неограничен и да наредна генерација неће живети два пута боље од својих родитеља, као што је увек био случај од грађанског рата до данас. Али зар су неиспуњена очекивања разлог оволиког гнева против естаблишмента? Како је могуће да најсјајнија нова политичка звезда Америке постане социјалистички декица који тражи бесплатно образовање и здравствену заштиту за све? За Бернија Сандерса гласају Американци бесни на банке и богате, а за Трампа и Круза они који су бесни на странце и мигранте. Шта се то догодило са Американцима?

Јуче видимо да је и Ајова бесна. А на шта конкретно? Ту ће читалац наћи неке сличности са нашим малим, домаћим приликама. Бесна је што је систем од врха до дна заражен корупцијом. Што олигарси владају Америком. Што једна породица, власници Волмарта, поседује више богатства него доњих 40 одсто америчке популације. Што је противкандидат Сандерсу жена која је само од банкара из Голдман Сакса у једној години на говорима зарадила 600.000 долара. Што богати каналишу огромне паре кандидатима за високе државне положаје, спокојни у сазнању да ће тиме утабати пут будућим политичким контрауслугама. И пре Клинтонових су амерички председници користили донације и фондације да зараде велики новац по истеку мандата, али је потпуно без преседана моћ Била Клинтона да привлачи новац којим финансира политичку каријеру своје жене, држећи донаторе у нади да ће сенаторка, државна секретарка а можда и будућа председница Хилари Клинтон бити у прилици да им узврати услугу. Донатори Клинтон фондације постале су државе попут Омана, Саудијске Арабије, Алжира, Кувајта, Катара, а за њеног мандата у Стејт департменту тим земљама је продато два пута више америчког оружја него у време Џорџа Буша.

Је ли онда чудо што 52-годишња Савана Гранахан из Ајове, која је гласала за Сандерса, каже: „Овом земљом не управља изабрана власт већ свемоћни долар”. Ајова је политичку елиту и вашингтонски естаблишмент затекла у кревету са олигарсима.

Нико не тврди да су се тајкуни, било у Америци или Србији, обогатили искључиво купујући политички утицај. Али нова „милијардерска класа”, како је зове Берни Сандерс, ни овде ни тамо не би настала без такве политичке куповине. То је суштина корупције. И тамо и код нас.