ЈЕЛИЦА У ПРЕСТОНИЦИ

У прошли четвртак и УНС и НУНС имали су запажене јавне трибине. И то у исто време, на исту тему. Јавни став новинара, посебно ако је у нескладу са пожељном матрицом, постаје опасна авантура. Они који још држе до спасоносног памћења знају да ниједан злочин над српским новинарима није расветљен.

О бомбашким покушајима не треба хабати речи. Човек-мета Дејан Анастасијевић је све учинио да укаже полицији на неке трагове до којих је лично дошао, али узаман. Не знам да ли се, по савету Драгана Којадиновића, преселио на врх неког солитера, пред могућим налетима „приземног” бомбаша. Јер, атентатор је још на слободи, исто као и његов послодавац.

Тема драматичних новинарских самита била је скоро типична: однос власти и медија. У нашем случају та релација је препуна кризне нервозе, вредносне конфузије и међусобног неповерења.

Медији би да будно сачувају свој монопол на (релативну) истину, а власт свој поседнички статус над родољубљем. Наравно да би могло и обрнуто, јер су овде лаж и издаја појмови који буквално процветају у сваком националном бунилу. Они могу да буду одбрана од стварности, начин за узгајање заблуда, глупости и утопије. И све се то може препознати свуда, од пијаце до светих места где политичка елита столује над нашим судбинама.

Како о свему томе извештавати јавност, а да се не полуди? То сам више пута чуо, добро слушајући шта говоре људи који су неизбежни посредници између догађаја и јавног мњења. У нормалној држави, то би била мека за медије, али у нормалним друштвима све те ствари не одвијају се тако. Зато је повратак езоповштине можда добра замисао, али то је мучење и писаца и читалаца. „Пазите шта ћете рећи нашим трудбеницима!”, рекао је Стаљин уреднику „Правде” при „вероломном” нападу Хитлера на СССР. „Много је рана, сви су осетљиви, а ви сте ми лично одговорни за душу народа!”

Велики мајстор овде се посветио омиљеној игри са душом народа и њеним несазнатљивим својствима. Медијска историја не може се написати без тоталитарних експеримената над њом. Али ни без политичких амбијената хаоса, у којима се праве вредности ваљају по прашини, а на врху се одвијају неслућени обрачуни.

Немајући времена да се удубљују у историјске примере и преседане, српски новинари су затражили само мало пажње власти. И то оне која се тиче њихове занатске и личне безбедности, која би могла да буде угрожена „насиљем другачијег мишљења”. Дакле, права да се слободно и јавно пишу или говоре информације и износе ставови у складу са етичким кодексима демократског друштва.

То „право” је скупо коштало неке новинаре. Њихов занат донео им је ономад батине и понижење. Ко ће други, ако не демократска власт да заштити јавну реч?

Е, на том нивоу логике, шаролики српски медијски еснаф срео се са апсурдним противречјем. Са изјавама неуништивог Велимира Илића, министра у српској влади.

Можда би било сувишно поново инвентарисати Илићеве подвиге. Тукао је и псовао, вређао оне који му постављају незгодна питања, мада је понекад изгледало да у свему томе има неког блесавог шарма. Новинари су га јурили и пресретали, што је он био грубљи, мазохистичка медијска хистерија била је све већа. Обликовао је чобанско-новинарско-еротску аферу у којој су, наводно, учествовали неки ТВ стваралац и један брав из Илићевог питомог тора.

То је могло да се разуме као ђилкошка, зоофилска верзија „Црвеног бана”, горкохуморни опит са ласцивним епилогом, из кога медијима нема излаза нити спаса. Овце, то је њихов свет, зашто се уопште бакћу са другим стварима?

Али, Илић је сувише забасао да би се вратио мирном опхођењу, њега је „ухватило” пијанство јавне провокације и он је наставио, журећи у све урнебесније циркусе. Прво је обогатио политичку теоријску мисао тврдњом да је демократски разбијати. Ту своју хипотезу додатно је образложио на домаћем терену, у Чачку.

Шетајући по Кнез Михаиловој, гледајући ваљда јесу ли поправљене последице демократије, Велимир Илић се оборио на „издајничке медије и групе”, који могу да очекују батине ако прекораче (задате, усвојене?) патриотске критеријуме.

Неко се сетио да је родољубље опасна игра кад правила постављају владајуће олигархије. И Веља беше за неке издајник и дезертер, који се спасавао хајдукујући по планини лепог девојачког имена: Јелица.

Може бити да је у тим часовима свог бежања од издајничке етикете маштао о томе да и он једнога дана буде критеријум за љубав према отаџбини. Тако је Илић, поново, постао јунак свих медијских чуђења. „Јеси ли чуо шта је рекао Веља?” „Ма, јесам, пусти...!”

За новинарске организације и „издајничке групе” проблем остаје. Коју власт позвати у заштиту? Веља је власт, човек који не хода по Јелици него је у центру Србије, као министар неопозиве истине.