Стихови на тргу поезије

Неспорно је да је култура данас најпоузданији и веома цењен начин повезивања људи, појединаца, организација, држава и народа. Разлог томе је, свакако, чињеница да су контакти истинских културних (као и образовних и научних) делатника и уметника засновани, пре свега и изнад сваког другог рачуна, на залагању како за своје тако и за опште добро, а то онда резултира и несметаним грађењем трајног пријатељства које, заиста, не зависи од нације, расе, политичких, верских и других личних убеђења. У њему се људи стварно „мере” по делу које им доноси поштовање колега и публике и по томе какви су као особе, по васпитању, комуникативности, образовању, дружељубивости и посвећености послу којим се баве.

Политичари и чиновници државних, националних и културних институција, у свим режимима који имају дугорочну стратегију и чије деловање има за циљ да буде трајно од користи држави и народу а не само осигурање сопственог мандата у свету, свесни су те чињенице и обилато је користе. (Овде наравно не мислим на прављење свите од познатих културних и уметничких личности, јер то спада у умеће политичара да исте користи за промоцију политичке идеје сопствене партије, што је такође заједничко свим режимима).

Наступ најстаријег америчког оркестра у Северној Кореји са надом (коју су изразили и гости и домаћини) да ће овај догађај унети мало хармоније у хладне односе између две земље најновији је, и веома илустративан, пример овога о чему говорим. Започињање концерта химнама, прво земље домаћина а потом и земље госта, пре извођења дела Вагнера, Дворжака и Гершвина, дао је и симболички и стварно једном културном и уметничком догађају значај и прворазредног политичког догађаја и прилике да се продуби „боље разумевање и поверење између две земље”, како је рекао корејски водич страним гостима, а са чиме се сложио и извршни директор Њујоршке филхармоније.

Један од сличних начина повезивања света преко културе свакако су и познати и цењени књижевни и песнички скупови и манифестације. Посебан значај као и популарност у целом свету, а зависно од вештине, маркетиншког приступа и опште пажње која им се у земљи организатору придаје, на свим континентима све више добијају неки поетски фестивали. Прошлогодишњи светски конгрес ПЕН-а одржан је у Африци, а алтернативну Нобелову награду за књижевност добио је Међународни фестивал поезије који се сваке године одржава у колумбијском граду Медељину. Међу најпрестижније такве фестивале свакако се уписао међународни фестивал поезије који се одржава у Гранади, родном граду живе ходајуће песничке легенде светске славе Ернеста Карденала, иначе и бившег министра културе Никарагве, највеће државе Средње Америке чије обале запљускују таласи Карипског мора и северног Пацифика, а која је светској поезији дала и једног Рубена Дарија, Пабла Антонија Куадру и Саломона де ла Селву.

Овај фестивал основан је са јасним јавним циљем да се читав град Гранада, као изузетна природна и архитектонска целина из 16. века упише у светску баштину Унеска и да се у свету промовише стваралаштво писаца и песника Никарагве, подједнако оних који живе у родној земљи и оних који живе у другим земљама света, а рођени су у Никарагви.

По позиву као песникиња, а потом и као потпредседник Одбора за међународну сарадњу Удружења књижевника Србије, заједно са познатим песницима из преко 50 земаља са свих континената и, изузев колеге из Грчке, једина са Балкана, учествовала сам на овогодишњем IV Festival Internacional de Poesia de Granada, одржаном од 11. до 17. фебруара. Учесници овог јединственог културног догађаја чији је мото био „Поезија је нада” имали су прилику (увек најављивани из које земље долазе) да учествују у разговорима и казују своје стихове пред хиљадама слушалаца на Универзитету на, том приликом отвореном, сајму књига и примењених уметности и занатства, у колеџима, на централном Тргу независности, на Тргу поезије у Гранади и у местима блиским Гранади, међу којима је и град Леоне, родно место Рубена Дарија.

Званичном отварању и затварању фестивала присуствовао је и потпредседник Републике Никарагве Дон Хаиме Моралес Каразо, који је свој допринос дао и говорећи о значају овог скупа за културну политику државе, као и градоначелница Гранаде госпођа Розалија Кастиљо (од које сам примила повељу истакнутог госта града Гранаде).

Да нам у септембру не следи 45. београдски међународни сусрет писаца вероватно у овом тексту не бих не поменула податак да сам (највероватније) била једини учесник овог скупа који није имао благослов свог министарства културе, а којем се Удружење књижевника Србије обратило, али га је помоћница министра обавестила да је „Конкурс за суфинансирање програма/пројеката у области савременог стваралаштва закључен...” те да „нисмо у могућности да одобравамо средства за пројекте који нису били укључени у конкурсну процедуру”.

Сувишно је рећи да се овакве и сличне могућности за које нам свет да прилику да у њима учествујемо, промовишући сопствену земљу и њене уметничке вредности, не могу подвести под устаљене временски ограничене пројекте и конкурсе а поготово не под, бирократији увек драге, „процедуре” већ да је потребно искористити их на најбољи могући начин. Као што је неопходно учинити све што је потребно да би наше књижевне манифестације међународног карактера и значаја заузеле достојно место на светској листи сродних важних културних и уметничких догађаја.