Stihovi na trgu poezije

Nesporno je da je kultura danas najpouzdaniji i veoma cenjen način povezivanja ljudi, pojedinaca, organizacija, država i naroda. Razlog tome je, svakako, činjenica da su kontakti istinskih kulturnih (kao i obrazovnih i naučnih) delatnika i umetnika zasnovani, pre svega i iznad svakog drugog računa, na zalaganju kako za svoje tako i za opšte dobro, a to onda rezultira i nesmetanim građenjem trajnog prijateljstva koje, zaista, ne zavisi od nacije, rase, političkih, verskih i drugih ličnih ubeđenja. U njemu se ljudi stvarno „mere” po delu koje im donosi poštovanje kolega i publike i po tome kakvi su kao osobe, po vaspitanju, komunikativnosti, obrazovanju, druželjubivosti i posvećenosti poslu kojim se bave.

Političari i činovnici državnih, nacionalnih i kulturnih institucija, u svim režimima koji imaju dugoročnu strategiju i čije delovanje ima za cilj da bude trajno od koristi državi i narodu a ne samo osiguranje sopstvenog mandata u svetu, svesni su te činjenice i obilato je koriste. (Ovde naravno ne mislim na pravljenje svite od poznatih kulturnih i umetničkih ličnosti, jer to spada u umeće političara da iste koristi za promociju političke ideje sopstvene partije, što je takođe zajedničko svim režimima).

Nastup najstarijeg američkog orkestra u Severnoj Koreji sa nadom (koju su izrazili i gosti i domaćini) da će ovaj događaj uneti malo harmonije u hladne odnose između dve zemlje najnoviji je, i veoma ilustrativan, primer ovoga o čemu govorim. Započinjanje koncerta himnama, prvo zemlje domaćina a potom i zemlje gosta, pre izvođenja dela Vagnera, Dvoržaka i Geršvina, dao je i simbolički i stvarno jednom kulturnom i umetničkom događaju značaj i prvorazrednog političkog događaja i prilike da se produbi „bolje razumevanje i poverenje između dve zemlje”, kako je rekao korejski vodič stranim gostima, a sa čime se složio i izvršni direktor Njujorške filharmonije.

Jedan od sličnih načina povezivanja sveta preko kulture svakako su i poznati i cenjeni književni i pesnički skupovi i manifestacije. Poseban značaj kao i popularnost u celom svetu, a zavisno od veštine, marketinškog pristupa i opšte pažnje koja im se u zemlji organizatoru pridaje, na svim kontinentima sve više dobijaju neki poetski festivali. Prošlogodišnji svetski kongres PEN-a održan je u Africi, a alternativnu Nobelovu nagradu za književnost dobio je Međunarodni festival poezije koji se svake godine održava u kolumbijskom gradu Medeljinu. Među najprestižnije takve festivale svakako se upisao međunarodni festival poezije koji se održava u Granadi, rodnom gradu žive hodajuće pesničke legende svetske slave Ernesta Kardenala, inače i bivšeg ministra kulture Nikaragve, najveće države Srednje Amerike čije obale zapljuskuju talasi Karipskog mora i severnog Pacifika, a koja je svetskoj poeziji dala i jednog Rubena Darija, Pabla Antonija Kuadru i Salomona de la Selvu.

Ovaj festival osnovan je sa jasnim javnim ciljem da se čitav grad Granada, kao izuzetna prirodna i arhitektonska celina iz 16. veka upiše u svetsku baštinu Uneska i da se u svetu promoviše stvaralaštvo pisaca i pesnika Nikaragve, podjednako onih koji žive u rodnoj zemlji i onih koji žive u drugim zemljama sveta, a rođeni su u Nikaragvi.

Po pozivu kao pesnikinja, a potom i kao potpredsednik Odbora za međunarodnu saradnju Udruženja književnika Srbije, zajedno sa poznatim pesnicima iz preko 50 zemalja sa svih kontinenata i, izuzev kolege iz Grčke, jedina sa Balkana, učestvovala sam na ovogodišnjem IV Festival Internacional de Poesia de Granada, održanom od 11. do 17. februara. Učesnici ovog jedinstvenog kulturnog događaja čiji je moto bio „Poezija je nada” imali su priliku (uvek najavljivani iz koje zemlje dolaze) da učestvuju u razgovorima i kazuju svoje stihove pred hiljadama slušalaca na Univerzitetu na, tom prilikom otvorenom, sajmu knjiga i primenjenih umetnosti i zanatstva, u koledžima, na centralnom Trgu nezavisnosti, na Trgu poezije u Granadi i u mestima bliskim Granadi, među kojima je i grad Leone, rodno mesto Rubena Darija.

Zvaničnom otvaranju i zatvaranju festivala prisustvovao je i potpredsednik Republike Nikaragve Don Haime Morales Karazo, koji je svoj doprinos dao i govoreći o značaju ovog skupa za kulturnu politiku države, kao i gradonačelnica Granade gospođa Rozalija Kastiljo (od koje sam primila povelju istaknutog gosta grada Granade).

Da nam u septembru ne sledi 45. beogradski međunarodni susret pisaca verovatno u ovom tekstu ne bih ne pomenula podatak da sam (najverovatnije) bila jedini učesnik ovog skupa koji nije imao blagoslov svog ministarstva kulture, a kojem se Udruženje književnika Srbije obratilo, ali ga je pomoćnica ministra obavestila da je „Konkurs za sufinansiranje programa/projekata u oblasti savremenog stvaralaštva zaključen...” te da „nismo u mogućnosti da odobravamo sredstva za projekte koji nisu bili uključeni u konkursnu proceduru”.

Suvišno je reći da se ovakve i slične mogućnosti za koje nam svet da priliku da u njima učestvujemo, promovišući sopstvenu zemlju i njene umetničke vrednosti, ne mogu podvesti pod ustaljene vremenski ograničene projekte i konkurse a pogotovo ne pod, birokratiji uvek drage, „procedure” već da je potrebno iskoristiti ih na najbolji mogući način. Kao što je neophodno učiniti sve što je potrebno da bi naše književne manifestacije međunarodnog karaktera i značaja zauzele dostojno mesto na svetskoj listi srodnih važnih kulturnih i umetničkih događaja.