Дипломатска цензура

Мирослав Луци, амбасадор Словеније у Србији, потписник је „Изјаве словеначких дипломата” коју је после раскривања садржаја „вашингтонских белешки” у „Политици” и љубљанском „Дневнику” потписало 339 дипломата у служби министра Димитрија Рупела. Изјава је објављена у свим словеначким медијима 28. јануара и означила је почетак лова на новинаре који су открили сценарио Бушове администрације да Љубљана на челу Европске уније изигравањем Резолуције 1244 СБ УН убрза независност Косова.

Тако смо двадесетак дана уочи проглашења независности Косова разоткрили суштину онога што смо 17. фебруара видели у Приштини. Одлука екселенције Луција да потпише „Изјаву” која у другој реченици проблематизује „писање” једног медија у Србији („Политике”), искорак је из оквира деловања једног дипломатског представника у земљи домаћину. Луци је уз један број „словеначких дипломата” осудио „београдски лист ’Политика‘ и чланак Светлане Васовић-Мекина ’Вашингтон режира, Европа статира‘”, јер је „супротан интересима државе”. Државе Словеније.

Потез, укратко, позива на гушење медијских слобода не само у Словенији него и у Србији, пошто словеначке дипломате тврде да њихови разговори у Вашингтону „нису били намењени јавности”. У „Изјави” затим следи оптужба да су медији који су обелоданили захтеве САД како да Љубљана спроведе осамостаљење Косова – наштетили држави „која данас председава Већу ЕУ.”

Амбасадор Луци у друштву колега из Рупеловог МСП упозорава и да „тамо где престаје дипломатија, могу се распламсати међукултурни спорови и ратови међу народима”, па произилази да је залагање политичара у Љубљани за кршење постулата међународног права – нешто што медији у Србији не смеју да оспоре. Уз то се новинарима подмеће кривица за могуће „међукултурне спорове” који су уистину плод – непринципијелне дипломатије.

Екселенција из Словеније је, сазнајемо, имала алтернативу. „Изјаву” нису потписале све Рупелове дипломате, па међу потписницима нема Наташе Водушек, словеначког амбасадора у Сарајеву, нити отправника послова амбасаде Словеније у Софији Милана Предана, на пример. А можда је екселенцију Луција понело то што се амбасадори неких великих сила не устручавају да у Београду кажу мишљења која задиру у унутрашње ствари земље домаћина?

Сад им се придружио амбасадор Словеније који је у прошлости наизглед водио рачуна да се не петља у унутрашње послове Србије, што може да погорша односе између две државе. На страну што се анахроне оптужбе из „Изјаве”, коју је Луци подржао, недопустиво мешају у слободу писања новинара „Политике” из Словеније, уз изазивање такве хајке у словеначкој јавности да је на то реаговало Друштво новинара Словеније – осудом харанге на рачун „националне припадности” дописника „Политике” и „прозивке целе њене породице”.

Можда је несхватљиво да апаратчици у некој држави ЕУ послушно, на миг „вође дипломатије”, потпишу изјаву у којој стаљинистичким речником осуђују новинаре за издају Словеније, а ништа мање несхватљиво је да зато без посла остане један словеначки новинар. Питање је да ли је словеначки амбасадор у Србији разумео срж свог позива? Да је мало ишетао из својих београдских одаја и сишао до првог киоска, схватио би да упркос неоколонијализму коју његова држава предводи у овом делу Европе, „Политика” није словеначко гласило а да су новинари у Србији у свом раду независни и не полажу рачуне ни српској, а камоли словеначкој дипломатији.