Сендвичи сложне браће

Када се Срби сложе, а ако су још и браћа, онда се може догодити и чудо, макар толико мало „економско” чудо, као што је успех једног ситног предузећа, чије име не помињемо. Иовако три млада човека из Београда сматрају да је добра препорука најбоља реклама за оно што праве и продају. У почетку су то били само вакуумирани, дуготрајни сендвичи, данас су то и салате с продуженим роком трајања до 14 дана, без употребе конзерванса, као и колачи по лиценци. Послују од 2001. године, а од 2003. раде слани и слатки „кетеринг” за коктеле, пријеме и прославе.

Њих тројица се зову Марко Арсић, Игор и Милош Новаковић. Два рођена брата с братом од тетке почели су посао (уз помоћ оца Слободана Новаковића), набавили радни простор и машине и кренули у даноноћан рад: обилазак могућих купаца (кафићи и продавнице), рад по поруџбини, да би потом робу развозили широм Београда. Прво су дневно испоручивали по 10 сендвича, да би у најбољим данима достизали и цифру од 1.000. По потреби запошљавају од шест до 13 радника.

Милош Новаковић је један од тројице браће. Рођен је 1981. године у Београду. Школски другови су га назвали Кифла, мање зато што му је отац био пекар, више зато што би често, још у основној школи „Свети Сава”, грицкао ово пециво, за време одмора, пре и после школе. Давао би и другима, није био циција, а скромност га је чинила сасвим неупадљивим. Имао је пет година када су му се родитељи разишли. Отац је отишао послом у Загреб, а он и старији брат су остали на Чубури, с мајком. Нису то баш биле веселе године за одрастање. И њега и другаре чикале су уличне замке. Избегавао их је вешто, као да вози бицикл између оштрих парчића стакла. У школи тако-тако; нису га много занимали садржаји досадних уџбеника, завршио је основну, уписао средњу угоститељску, дошао до краја и стао... Памти јутарња чекања у редовима, уличне дилере, бензин у флашама, ратове за које није стасао, али јесте доцније за војску, коју је одслужио часно и као прави друг помагао свакоме коме је могао да помогне. Као брзог на добром делу знају га и вршњаци из генерације стасале деведесетих година у Београду. Неки су отишли „напоље”, други су завршавали факултете, трећи су по сплавовима и кафићима замењивали ноћи за дане. Милош није одлазио у иностранство, али није ни глуварио; састајалишта младих обилазио је комбијем, развозећи сваког дана, у свако доба, по потреби. Производња је порасла, менаџер Марко је заинтересовао нове муштерије, јер када је роба добра, она „иде”, проналази купце. Од будућности није очекивао много, знао је да мора добро да се потруди како би достојно живео.

Данас вози добар аутомобил, средио је стан, може да уштеди и прошири посао. Кифла је данас „задужен за папире”, седи у канцеларији за компјутером и сређује податке, прима и шаље робу, а кад га питам шта је он у фирми, каже: „Ништа. Седим и фактуришем робу. Живим безбрижније, не морам да мислим шта ћу сутра јести, време је да бирам девојку за женидбу, имам добре пријатеље...”

Никад се није вајкао, само је ћутао и радио. Више не разноси сендвиче комбијем, само је „одговорнији за више ствари”, а, што се тиче комбија, сада је купљен још један, тако да робу разносе два возача.