Прекид ватре у Сирији, страх од светског рата

Прекид непријатељстава на неодређен рок, који ће ваљда почети за најкасније недељу дана, али не и трајно примирје стављено под надзор посматрача и формализовано у складу с међународним правом тако да представља први од јасно дефинисаних корака ка крају рата – то је све што је о Сирији успело да се договори 17 глобалних и блискоисточних сила на састанку у Минхену.

Као да ограниченост тог договора већ није била довољна за скепсу према његовој одрживости, велике силе су својим порукама и пре и после скупа ставиле до знања да ништа у Сирији још није решено. Најавиле су наставак бомбардовања и долазак нових страних трупа, упозориле на могућност избијања светског рата.

Не зна се ни да ли ће споразум бити прихватљив за наоружане групе у Сирији. Њихов глас се у Немачкој није чуо јер их страни покровитељи и даље држе недовољно зрелим да би их уопште позвали на састанак.

Једино што би требало да је неоспорно након Минхена јесте то да ће допремање хуманитарне помоћи у зоне где су цивили најугроженији почети одмах. Прва места која ће помоћ добити наведена су поименце у споразуму, ни остала, наводно, неће бити заборављена, под условом, наравно, да прекид непријатељстава збиља ступи на снагу, без чега се ни хуманитарци неће моћи пробити до цивила који су у највећој невољи.

Крхкост споразума дала би се наслутити и да амерички и руски шефови дипломатије Џон Кери и Сергеј Лавров нису отворено казали да тек треба видети да ли ће речи с папира заживети у стварности. Невоља с овим договором јесте што почива на појмовима око којих унутар Сирије и међу силама упетљаним у рат нема сагласности, односно на претпоставци сарадње око опасности којима се досад више манипулисало него што су сукобљене стране биле спремне да се уједине како би их отклониле.

Запад се, тако, прибојава да Русија, кад најављује да ће и даље бомбардовати терористе, намерава да настави с гађањем положаја умерене опозиције у Алепу и око тог града. Али, западно уверавање у једноставну разлучивост умерене опозиције од терориста помало је климаво. Сиријски побуњеници на појединим местима наступају заједно с тврдокорним исламистичким групама, изузев Исламске државе (ИД), правдајући то тактичким разлозима и немогућношћу да, слабо опремљени и суочени с авијацијом режима, опстану без подршке боље наоружаних исламиста.

Није јасно којој дефиницији терориста се Русија тренутно приклања. Испрва је тако називала све који се боре против сиријског председника и њеног штићеника, тиме и гаранта њених интереса, Башара ел Асада, да би се касније предомислила и нудила помоћ појединим опозиционим групама, и то онима које подржава и Запад. У минхенском споразуму дословно пише да непријатељства неће бити прекинута с ИД, Нусра фронтом и осталим групама које је као терористичке означио Савет безбедности Уједињених нација – с обзиром на супротстављеност ставова његових чланица око тог питања, што не разјашњава ствар до краја.

Борба против ИД друго је спорно место договора јер се њоме стране силе првенствено изговарају како би обезбедиле сопствене интересе. Москва је војну интервенцију у Сирији почела тврдећи да јој циљ пораз „калифата”, али је његове таборе бомбардовала далеко мање него положаје побуњеника. Запад је то жестоко критиковао, али је оћутао када је Турска поступила у длаку идентично, бацивши такође понеку ракету на ИД да би имала оправдање за неупоредиво оштрије насртаје на једну фракцију ирачких Курда, потом и на њихове сународнике у Сирији барем у неколико наврата, иако су и једни и други најбоља пешадија која се супротставља снагама ИД.

Наводно зато да би се бориле против ИД, копнене трупе у Сирију желе да пошаљу Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати. На томе инсистирају управо сада, након готово пет година рата, у тренутку када се ИД не шири, али јача Асад. Кремљ ту најаву оцењује као изазивање опасности од светског рата. Вашингтон поздравља намеру Ријада и Абу Дабија, премда тешко да и Американци збиља верују како њихови савезници смерају ишта друго сем да убаце своје војнике у Сирију не би ли Асада, уколико он настави да напредује, блокирали у успостављању контроле.

Упадом војске у Сирију прети и Турска, тобож зато да би одбранила Алепо. Откако се тај град, главно упориште сиријских побуњеника, нашао пред падом у руке Асада захваљујући ваздушној подршци руских бомбардера, медији су преплављени језивим причама о хуманитарној катастрофи у, како се Алепо сад често назива, „сиријском Сарајеву”. Уопште, за све ово време рата, никада се о тешкоћама опкољених градова и страдањима цивила није причало као у последње време, када јединице сиријског режима грабе напред.

Ако је веровати последњој процени, у последњој години и по у Сирији је страдало готово исто онолико људи колико и у претходном, двоструко дужем периоду сукоба. Број жртава је с 250.000 скочио на 470.000, од чега је око 70.000 особа умрло због недостатка медицинске неге, хране и воде у ратним зонама. Али, до пре месец дана о томе се причало више успут, да би одједном хуманитарна криза постала главна тема и средство условљавања Асада, премда се и опозиција служи опсадом градова и изнуривањем као ратном тактиком: у њеном је обручу, према процени УН, 12.000 људи, док трупе режима на тај начин на ивици смрти држе 187.000 особа.