Prekid vatre u Siriji, strah od svetskog rata

Prekid neprijateljstava na neodređen rok, koji će valjda početi za najkasnije nedelju dana, ali ne i trajno primirje stavljeno pod nadzor posmatrača i formalizovano u skladu s međunarodnim pravom tako da predstavlja prvi od jasno definisanih koraka ka kraju rata – to je sve što je o Siriji uspelo da se dogovori 17 globalnih i bliskoistočnih sila na sastanku u Minhenu.

Kao da ograničenost tog dogovora već nije bila dovoljna za skepsu prema njegovoj održivosti, velike sile su svojim porukama i pre i posle skupa stavile do znanja da ništa u Siriji još nije rešeno. Najavile su nastavak bombardovanja i dolazak novih stranih trupa, upozorile na mogućnost izbijanja svetskog rata.

Ne zna se ni da li će sporazum biti prihvatljiv za naoružane grupe u Siriji. Njihov glas se u Nemačkoj nije čuo jer ih strani pokrovitelji i dalje drže nedovoljno zrelim da bi ih uopšte pozvali na sastanak.

Jedino što bi trebalo da je neosporno nakon Minhena jeste to da će dopremanje humanitarne pomoći u zone gde su civili najugroženiji početi odmah. Prva mesta koja će pomoć dobiti navedena su poimence u sporazumu, ni ostala, navodno, neće biti zaboravljena, pod uslovom, naravno, da prekid neprijateljstava zbilja stupi na snagu, bez čega se ni humanitarci neće moći probiti do civila koji su u najvećoj nevolji.

Krhkost sporazuma dala bi se naslutiti i da američki i ruski šefovi diplomatije Džon Keri i Sergej Lavrov nisu otvoreno kazali da tek treba videti da li će reči s papira zaživeti u stvarnosti. Nevolja s ovim dogovorom jeste što počiva na pojmovima oko kojih unutar Sirije i među silama upetljanim u rat nema saglasnosti, odnosno na pretpostavci saradnje oko opasnosti kojima se dosad više manipulisalo nego što su sukobljene strane bile spremne da se ujedine kako bi ih otklonile.

Zapad se, tako, pribojava da Rusija, kad najavljuje da će i dalje bombardovati teroriste, namerava da nastavi s gađanjem položaja umerene opozicije u Alepu i oko tog grada. Ali, zapadno uveravanje u jednostavnu razlučivost umerene opozicije od terorista pomalo je klimavo. Sirijski pobunjenici na pojedinim mestima nastupaju zajedno s tvrdokornim islamističkim grupama, izuzev Islamske države (ID), pravdajući to taktičkim razlozima i nemogućnošću da, slabo opremljeni i suočeni s avijacijom režima, opstanu bez podrške bolje naoružanih islamista.

Nije jasno kojoj definiciji terorista se Rusija trenutno priklanja. Isprva je tako nazivala sve koji se bore protiv sirijskog predsednika i njenog štićenika, time i garanta njenih interesa, Bašara el Asada, da bi se kasnije predomislila i nudila pomoć pojedinim opozicionim grupama, i to onima koje podržava i Zapad. U minhenskom sporazumu doslovno piše da neprijateljstva neće biti prekinuta s ID, Nusra frontom i ostalim grupama koje je kao terorističke označio Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija – s obzirom na suprotstavljenost stavova njegovih članica oko tog pitanja, što ne razjašnjava stvar do kraja.

Borba protiv ID drugo je sporno mesto dogovora jer se njome strane sile prvenstveno izgovaraju kako bi obezbedile sopstvene interese. Moskva je vojnu intervenciju u Siriji počela tvrdeći da joj cilj poraz „kalifata”, ali je njegove tabore bombardovala daleko manje nego položaje pobunjenika. Zapad je to žestoko kritikovao, ali je oćutao kada je Turska postupila u dlaku identično, bacivši takođe poneku raketu na ID da bi imala opravdanje za neuporedivo oštrije nasrtaje na jednu frakciju iračkih Kurda, potom i na njihove sunarodnike u Siriji barem u nekoliko navrata, iako su i jedni i drugi najbolja pešadija koja se suprotstavlja snagama ID.

Navodno zato da bi se borile protiv ID, kopnene trupe u Siriju žele da pošalju Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati. Na tome insistiraju upravo sada, nakon gotovo pet godina rata, u trenutku kada se ID ne širi, ali jača Asad. Kremlj tu najavu ocenjuje kao izazivanje opasnosti od svetskog rata. Vašington pozdravlja nameru Rijada i Abu Dabija, premda teško da i Amerikanci zbilja veruju kako njihovi saveznici smeraju išta drugo sem da ubace svoje vojnike u Siriju ne bi li Asada, ukoliko on nastavi da napreduje, blokirali u uspostavljanju kontrole.

Upadom vojske u Siriju preti i Turska, tobož zato da bi odbranila Alepo. Otkako se taj grad, glavno uporište sirijskih pobunjenika, našao pred padom u ruke Asada zahvaljujući vazdušnoj podršci ruskih bombardera, mediji su preplavljeni jezivim pričama o humanitarnoj katastrofi u, kako se Alepo sad često naziva, „sirijskom Sarajevu”. Uopšte, za sve ovo vreme rata, nikada se o teškoćama opkoljenih gradova i stradanjima civila nije pričalo kao u poslednje vreme, kada jedinice sirijskog režima grabe napred.

Ako je verovati poslednjoj proceni, u poslednjoj godini i po u Siriji je stradalo gotovo isto onoliko ljudi koliko i u prethodnom, dvostruko dužem periodu sukoba. Broj žrtava je s 250.000 skočio na 470.000, od čega je oko 70.000 osoba umrlo zbog nedostatka medicinske nege, hrane i vode u ratnim zonama. Ali, do pre mesec dana o tome se pričalo više usput, da bi odjednom humanitarna kriza postala glavna tema i sredstvo uslovljavanja Asada, premda se i opozicija služi opsadom gradova i iznurivanjem kao ratnom taktikom: u njenom je obruču, prema proceni UN, 12.000 ljudi, dok trupe režima na taj način na ivici smrti drže 187.000 osoba.