Позориште не трпи ни једну власт

Глумица Мира Бањац је једном рекла да постоје добри, одлични, велики, врхунски и непоновљиви глумци. Ако са сцене сиђемо у обичан живот, након гостопримства које нам је приредила у свом дому, заједно са сином Браном, слободно можемо рећи да јој као човеку припадају сви ти епитети. О њеним глумачким врлинама довољно говори каријера дуга седам деценија. Посета познатој глумици уприличена је поводом доделе Нушићеве награде.

Код Вас ме је довела Нушићева награда коју ћете добити у априлу, у Смедереву на „Нушићевим данима”. Шта Вам она представља у овим годинама живота и каријере?

Та награда ме је изузетно обрадовала. Нушић је велики писац и не знам шта би било значајније за глумца. Међутим, ја сам Нушића увек избегавала. Увек су ме питали зашто нисам играла Госпођу министарку. Зато што мислим да нисам та врста глумице. Али на самом почетку каријере добила сам улогу од Дејана Мијача у комаду „Свет”. Била сам страшно несрећна јер сам добила улогу Наде, са две реченице. Знате, код Нушића увек постоје нека женска мала црева која се тако провлаче. Пошто њу стално удају и никако да је удају – свет оговара, онда мора да има неку ману. Једна од мана је да стално улази кад не треба, иде мало улево, има јаку диоптрију и страшно је добра. Ми смо од тога направили креацију, ја сам добила прву своју награду за то црево од улоге. Онда сам радила „Ожалошћену породицу”, играла сам Дину, и после дуго ништа... Потом је дошао „Покојник”. Ја добијем ништа мање него Рину, и то сам играла изванредно лоше. То сада знам. Онда сам отишла у Шведску и тамо сам режирала „Власт”. Али, пошто је Нушић написао само први чин, ја сам се усудила да напишем други део, стриктно чувајући његову лексику и карактере. То је била одлична представа, ја сам добила награду за режију, глумци за улоге. Чак ми је један од новинара рекао: „Миро, ти си бољи редитељ него глумица”. Увредио ме наравно (смех).

Каква би данас, у овим околностима, била „Власт” у Вашој режији? Другачија?

Како да не. Ја не препознајем праву ствар данашње власти, то је за мене једна промаја у којој се не осећам добро. Није важна партија, већ систем у коме су потпуно потиснути култура, школство, књига, стваралаштво, музеји... Вероватно бих се ту доста помучила, а мислим да су данас и човекове слободе под великим контролама, а без слободе нема овог посла. Тако да не верујем да бих се сада усудила да рашчињавам то, да правим велику хирургију, а морало би, јер ово је потпуно друго време. Политика би свугде била копча, јер ми живимо политику. Погледајте како изгледа наш данашњи језик: прљаво, ужасно се говори. Прво, ми говоримо један политички језик од јутра до мрака, који се онда и приватно увуче у човека, а он нам ништа не говори, само слуђује човека и тера га да не мисли, него да буде аутомат. Данас говоримо улични језик, једну рђаву енглештину, а наш језик је граматички доведен до катастрофе. Лоше говоре водитељи, па и глумци.

Да ли су ово „нушићевска времена” више него нека претходна?

Нушић је у суштини ухватио оно што је непроменљиво до данас, а то је наш менталитет. Из њега сада креће све. Имате човека кога добро знате, рецимо комшију, који је добар. Одједанпут он је постао нека власт и више га не препознајете. Тај менталитет као базу данас надограђују и неки нови писци и стављају га у контекст данашњег времена.

Какав је наш човек данас?

Непостојан. Наш човек нема много права да бира свој живот, егзистенцију. Квалитет је умањен, много се променило у човековој социјали која избацује и добре и лоше људе. На пример, наћи ћете сиромашног човека који ће свакако отићи код власти јер нема шта да једе, а они ће му понудити неки мали динар који је њему потребан. Дакле, он нема идеолошку свест да каже, као рецимо нека друга сиротиња: Немам, не морам ни да имам. И обрнуто, имате човека који се из ниске социјале подигао јако високо. Он је све људске атрибуте испрескакао, просто се као заморче предао.

Ко је, осим власти, крив за девалвацију вредности, културе, па и глумаца?

Основна кривица је што ми у самом државном систему немамо своје место. Ми смо једна шах табла. Нас просто повлаче по времену, немамо упориште, да кажемо иза нас стоји држава. Иза нас не стоји нико. Чим то немате, онда се догађа да ви од те исте власти добијете нешто што једе позориште изнутра, а то су лоши управни одбори и савети, рђави управници. Позориште. по ономе што јесте, не трпи ни једну врсту власти. То су слободни стрелци, мислиоци, ми се бавимо страстима. Када глумац уради нешто то се уопште не примећује, као рецимо спорт. Направите велику представу и гостујете негде у свету, донесете феноменалне критике, али то овде уопште нема значаја. Рецимо, ја имам статус националне глумице, то никоме не значи апсолутно ништа. Нема филма који је био на неком светском фестивалу а да није донео неку награду. Ево, ја сам награђена у Бразилу. То нико не зна, а било ко да је из спорта то донео– то би се чуло на велика звона.

Да ли Вас је то увело у Демократску странку и можете ли кроз политику да урадите нешто за српску културу?

Странка је начин на који ви хоћете да живите. Ја не могу да променим свој начин мишљења о животу, који је демократски. Под демократијом подразумевам правичност, да не будеш лопов, да не отимаш, да друге не газиш, да имаш слободу живљења. У оквиру странке ме занима та социјала јер људи пропадају, имамо много гладних. Ја препознајем несрећу јер нисам потекла из богатства. Што се тиче избора, нећу да расипам снагу на нешто где не могу да помогнем. У животу је јако важно имати равнотежу која се, нажалост, стекне са искуством. Зато нећу да се експонирам.

На позориште сте ставили тачку. Да ли Вам недостаје?

Позориште сам потпуно затворила. Телевизија је текућа трака и то могу, али позориште тражи глумца од јутра до сутра. Наиграла сам се, из Атељеа 212 сам отишла са лепим успехом, добри људи су ме испратили, отишла сам радосна, нисам залупила врата. Кад сам се вратила у Нови Сад рекла сам да нећу да играм. Међутим, навучем се на Јагоша Марковића који ме у Атељеу годинама опседао: „Бањац, ја морам да радим с тобом у својој каријери.” Одбијала сам све док није рекао да хоће да ради „Маратонце” са женама. Ту сад већ станем, то је изазов, да не прође то мимо мене. Али, није била добра представа и поред добрих глумаца. Фалила је централна сцена када се чита тестамент, а поента да жене буду горе од мушкараца у томе. Онда ме је терао да се као женски Пантелија, са сто година и две леве ноге, пењем на сто да бих рекла чувени монолог. Инсистирао је и то није било то. После сам са Тиком Станићем играла „Опасне везе”, ту смо се измучили са њим и то је стварно био крај за мене. Из Загреба ме пре неки дан зове жена и моли да тамо играм неку главну улогу у позоришту. Кажем јој да сам са тим завршила, ја имам 87 година.

Нема глумице која се више шалила на рачун сопственог изгледа. Говорили сте да сте имали све што глумици не треба: низак раст, ситне очи, кратке ноге, па све до тога да је сада дефицит баба па зато добијате улоге...

Скапирала сам да и старост исто припада мени. Али, са годинама се морате споразумети. То сам говорила мојој покојној Ружи која то није могла да схвати. Морате знати шта припада тим годинама. Не смете бити смешна жена, тражити да играте оно што вам не припада, да се понашате у друштву и на улици како не доликује, али морате и помоћи својој старости. Не можемо само чекати лекаре. Схватила сам да је јако важно да упознам своје тело физички и нарочито ментално. Радим на томе да ту не затајим. Много читам, пишем, дружим се, радим, и нећу са онима који само о болести причају, хоћу позитивно да мислим. Ово што сада радим радује моју старост, и док је тако то није терет. Боре ме никад нису оптерећивале, али ја моје лице негујем сама. Могу да дођем у три сата ноћу уморна са снимања, али никад са шминком нисам легла. Једном ми је једна Францускиња у својих деведесет година рекла: „Све што је на мом столу од поврћа и воћа, то је и на мом лицу”. И ја то примењујем.

Споразумели сте се, кажете, са својим годинама. Да ли бисте се вратили у младост, да можете?

Никада. Ја нисам живела у формацији породице. Мој отац је био Американац, моја мајка је живела са њим само четири године. Он се вратио у Америку, ја га нисам запамтила. Послао је карту да дођемо, али моји ујаци, сељаци, резоновали су да мама не треба да иде у непознати свет са малим дететом. И она не оде, али мене у Ердевику задржи очева мајка јер је имала капитал, а моја мајка је тада имала само 23 године. Ни девојка, ни жена. Врати се својој браћи и бива њихов слуга. У једном моменту оде у Београд, запосли се код неких Грка трговаца, чувала је децу. Граница се затворила и ја више нисам могла у Србију. Паклено сам живела код бабе која је волела само свој капитал. Када је умрла годину дана сам била сама. Тек са 13 година, почетком 1943, један наш домаћи Шваба ме је превео у Србију. Мајка му је за то дала све што је зарадила. Марвеним вагоном ишла сам до Земуна, гладна и промрзла ноћ сам провела у коњичкој школи. Ујутру су ме у колони одвели до мајке која се срушила када ме видела јер је знала да они иду право у Бањицу. Тада смо се поново спојиле. Подржавала ме је, волела је позориште и многе моје колеге је хранила, прала, али нажалост није дочекала да ме види на филму или на телевизији.

Волели сте боемски живот. Колико је ту утицај Зорана Радмиловића и Бате Стојковића који су, на неки начин, обележили вашу каријеру?

Цео Атеље 212 је такав био. Када сам долазила имала сам велики страх, то су биле велике звезде. Одједанпут сам срела једну породицу духовитих, занимљивих људи, који нису завидни. Сви смо имали своје место. Са Зораном је било баш опуштено, један другог смо звали „ другарице”. Бата је био претежак за посао, али је човек с којим је вредело радити. Тешко је било зарадити његово пријатељство, али кад зарадите онда нема краја, дао би вам све. Ружу сам обожавала као своје дете, луцкаста је била. Оплакала сам је више него ико. Волела сам је такву каква је, Секу Саблић обожавам. Код нас није било сујете.

Како је данас? Млађе генерације глумаца се не друже као ви раније...

То није зато што они не желе. То су врло добра и васпитана деца. Али, они су сада добили оно што ми нисмо имали – ударно, и филм, и телевизију, и позориште. Брзо трче да стекну популарност и немају времена да се друже ни са својом децом, а камоли међу собом. Они ће то осетити у каснијим годинама. Исидора Секулић је рекла најважнију ствар: да је најкварљивије у слави глумца популарност. Ти можеш бити популаран за једну ноћ, две, и да те после више нема. Мора се трајати. Моја садашња популарност међу народом то је стечено радом, то више није популарност, то је прихватање мене међу њих.

Има ли то везе са вашим улогама, углавном сте играли жене из народа са обичним животима: свекрве, тетке, мајке, стрине, ујне, бабе, били сте и логорашица, возили сте камион...?

Може бити. Ја сам одиграла велики број жена из нашег поднебља, што је врло рискантно. Ви лако можете да одбраните жену из књижевности, али играти свој народ кога ћеш сутра срести на улици – врло је часно и одговорно. Морате их знати, дружити се са људима, а не пролазити мимо њих.

-----------------------------------------

„Била сам на ивици самоубиства”

Када бисте животну траку могли да премотате на почетак да ли бисте нешто мењали у каријери и животу?

Како да не. Мењала бих велики мрачни део мог живота у Београду. Ја сам јаукала београдским улицама, била сам на ивици да се убијем. Имала сам стан у Новом Саду када сам кренула у Београд. Једна госпођа је хтела да уђе у њега, а ја сам имала станарско право. То право сам јој продала, а то се тада није смело. Мени је то одобрио град уз клаузулу да више никада не могу добити стан у Новом Саду. Пристала сам. Са тим парама сам код Скадарлије изнајмила једну гарсоњеру на годину дана. После је та жена дошла да тражи новац назад и тужила ме. Ја те паре више нисам имала и кренула сам да зајмим. Прво сам наишла на зеленаше који су узимали три пута више и то је био рашомон. Једног дана сам отишла у „Метропол”, наручила кафу, села да напишем писмо и хтела да се бацим доле. Мој син је био у војсци, више нисам имала излаза. Идуће ноћи звони телефон и јави се редитељ Стипе Делић. Био је познат тада, али нисмо се знали лично. Каже хоће да радим велику главну улогу, послаће ми сценарио. Убрзо ми неки човек доноси читаву кутију са огромних 13 епизода. Била је то чувена Марија, жена из логора, због које су ме шишали до главе. Уговор је био милионски. Потпишем и вратим све дугове. То је био мој мрак, али и прочишћење. Пола динара више у животу нисам позајмила, да умирем не бих.