Сељак би да изађе из ћорсокака

Пожега – „Колико сам овде чуо паметних људи и добрих савета за сељака, а село нам опет сиромашно, никако да крене”, размишљао је наглас по завршетку Зимске школе за пољопривреднике одржане минулог викенда у Пожеги један од стотинак учесника, млади сточар Миодраг Станојчић из Пеара, ужичког брдског села.

Слично су говорили и други произвођачи из општина Златиборског и Моравичког округа. Било је ту и зрелих и младих домаћина, под шајкачом или у градском оделу, па и неколико жена које умешно воде своја пољопривредна домаћинства. Ретке су овакве прилике да сточаре и ратаре неко окупи, нечему научи и чује њихов глас.

У тродневну бесплатну школу окупили су их Центар органске пољопривреде Ужице, пожешка Пољопривредна школа као домаћин скупа, Златиборски управни округ и ужичка РРА „Златибор”. Под геслом „Како оживети село” пред произвођаче довели тридесетак професора и других стручњака да их посаветују како корисна знања да примене у пољу, воћњаку, штали.

– Улагање у људе и знање је наша највећа инвестиција, мислим да смо овом школом томе допринели – рече проф. др Никола Бајић, директор ужичког Центра органске пољопривреде, витални осамдесетогодишњак који је стизао цео скуп да води и свакоме лепу реч или савет да упути.

Нас је, наравно, занимало како село овог краја живи и шта сељака произвођача мучи. Једна од учесница, Љиљана Ивковић из Луновог Села, ослонац је повртарске куће која деценијама многе храни својим производима. На око 13 хектара имања у плодној Лужничкој долини Ивковићи годишње створе и по 15 тона парадајза, десетак тона паприке, око четири тоне бораније путерке, купуса и другог. Гаје и малине, имају пет крава. Љиљана, њен супруг и три ћерке неуморно  раде. С тим што домаћица, уз толике обавезе, стигне да произведено прода на ужичкој пијаци.

– Није лако све постићи. Радимо, али и имамо, не волим јадиковке. Некад се више приходује, некад мање. У време поплава претпрошле године река Лужница изливала се од маја до јула девет пута, сав род нам је пропао. Али и то смо издржали, па у бољу сезону ушли. Увек кажем: најважнија је упорност, добра организација, знања каква смо и у овој школи стицали, а пре свега животно искуство – казује Љиљана. Као замерку она наводи то што је држава ове године смањила субвенције са 12.000 на 4.000 динара по хектару. – Они што воде државу то објашњавају да тако желе да нас припреме за ЕУ, а у Европи се субвенције фармерима мере хиљадама евра – чуди се наша саговорница.

Из Јеловика код Бајине Баште овде је дошао воћар Драгован Павловић. Има 12 хектара земље, гаји малину полку и купину, а у његовом воћњаку је старинска сорта шљива јакљанка од које испече и 200 казана ракије. Са женом и ћерком много ради, каже да сам себе кредитира тако што зарађено улаже, а скромно живи, вози стари „голф”. – Ова зимска школа ми је добро дошла. Научио сам како да боље садим купине, ступио и у везу с људима упућеним у сертификовање органске производње. Недостају нам веће субвенције од државе, а и више агронома на терену – вели Драгован.

По речима Борка Павића, малинара који води пројекат „Органско село Горјани”, сељак може опстати само удружен, јер у овим крајевима преовлађују скромна домаћинства без довољно пара да уложе у обавезну стандардизацију. – Чуо сам овде да људи желе ка задругама, с тим што мислим да ваља проћи пут кроз удружења, да видимо како изгледа кад у послу поштујемо једни друге – предлаже Борко.

Да је сељаку у удруживању спас, сматра и поменути сточар Миодраг Станојчић из Пеара. Ако је целина јака, рече он, у њој и слабији појединци јачају. – Крајње је време да се селу помогне. Сељак је данас у ћорсокаку. Нити има пара да уложи у производњу, нити му стиже подршка од државе и општине. Млади са села одлазе, али у беспуће: иду у град где немају шта да раде, а у свом селу неће да раде. Ако се ту нешто не промени ко ће народ да храни – пита се тај млади домаћин.