Seljak bi da izađe iz ćorsokaka

Požega – „Koliko sam ovde čuo pametnih ljudi i dobrih saveta za seljaka, a selo nam opet siromašno, nikako da krene”, razmišljao je naglas po završetku Zimske škole za poljoprivrednike održane minulog vikenda u Požegi jedan od stotinak učesnika, mladi stočar Miodrag Stanojčić iz Peara, užičkog brdskog sela.

Slično su govorili i drugi proizvođači iz opština Zlatiborskog i Moravičkog okruga. Bilo je tu i zrelih i mladih domaćina, pod šajkačom ili u gradskom odelu, pa i nekoliko žena koje umešno vode svoja poljoprivredna domaćinstva. Retke su ovakve prilike da stočare i ratare neko okupi, nečemu nauči i čuje njihov glas.

U trodnevnu besplatnu školu okupili su ih Centar organske poljoprivrede Užice, požeška Poljoprivredna škola kao domaćin skupa, Zlatiborski upravni okrug i užička RRA „Zlatibor”. Pod geslom „Kako oživeti selo” pred proizvođače doveli tridesetak profesora i drugih stručnjaka da ih posavetuju kako korisna znanja da primene u polju, voćnjaku, štali.

– Ulaganje u ljude i znanje je naša najveća investicija, mislim da smo ovom školom tome doprineli – reče prof. dr Nikola Bajić, direktor užičkog Centra organske poljoprivrede, vitalni osamdesetogodišnjak koji je stizao ceo skup da vodi i svakome lepu reč ili savet da uputi.

Nas je, naravno, zanimalo kako selo ovog kraja živi i šta seljaka proizvođača muči. Jedna od učesnica, Ljiljana Ivković iz Lunovog Sela, oslonac je povrtarske kuće koja decenijama mnoge hrani svojim proizvodima. Na oko 13 hektara imanja u plodnoj Lužničkoj dolini Ivkovići godišnje stvore i po 15 tona paradajza, desetak tona paprike, oko četiri tone boranije puterke, kupusa i drugog. Gaje i maline, imaju pet krava. Ljiljana, njen suprug i tri ćerke neumorno  rade. S tim što domaćica, uz tolike obaveze, stigne da proizvedeno proda na užičkoj pijaci.

– Nije lako sve postići. Radimo, ali i imamo, ne volim jadikovke. Nekad se više prihoduje, nekad manje. U vreme poplava pretprošle godine reka Lužnica izlivala se od maja do jula devet puta, sav rod nam je propao. Ali i to smo izdržali, pa u bolju sezonu ušli. Uvek kažem: najvažnija je upornost, dobra organizacija, znanja kakva smo i u ovoj školi sticali, a pre svega životno iskustvo – kazuje Ljiljana. Kao zamerku ona navodi to što je država ove godine smanjila subvencije sa 12.000 na 4.000 dinara po hektaru. – Oni što vode državu to objašnjavaju da tako žele da nas pripreme za EU, a u Evropi se subvencije farmerima mere hiljadama evra – čudi se naša sagovornica.

Iz Jelovika kod Bajine Bašte ovde je došao voćar Dragovan Pavlović. Ima 12 hektara zemlje, gaji malinu polku i kupinu, a u njegovom voćnjaku je starinska sorta šljiva jakljanka od koje ispeče i 200 kazana rakije. Sa ženom i ćerkom mnogo radi, kaže da sam sebe kreditira tako što zarađeno ulaže, a skromno živi, vozi stari „golf”. – Ova zimska škola mi je dobro došla. Naučio sam kako da bolje sadim kupine, stupio i u vezu s ljudima upućenim u sertifikovanje organske proizvodnje. Nedostaju nam veće subvencije od države, a i više agronoma na terenu – veli Dragovan.

Po rečima Borka Pavića, malinara koji vodi projekat „Organsko selo Gorjani”, seljak može opstati samo udružen, jer u ovim krajevima preovlađuju skromna domaćinstva bez dovoljno para da ulože u obaveznu standardizaciju. – Čuo sam ovde da ljudi žele ka zadrugama, s tim što mislim da valja proći put kroz udruženja, da vidimo kako izgleda kad u poslu poštujemo jedni druge – predlaže Borko.

Da je seljaku u udruživanju spas, smatra i pomenuti stočar Miodrag Stanojčić iz Peara. Ako je celina jaka, reče on, u njoj i slabiji pojedinci jačaju. – Krajnje je vreme da se selu pomogne. Seljak je danas u ćorsokaku. Niti ima para da uloži u proizvodnju, niti mu stiže podrška od države i opštine. Mladi sa sela odlaze, ali u bespuće: idu u grad gde nemaju šta da rade, a u svom selu neće da rade. Ako se tu nešto ne promeni ko će narod da hrani – pita se taj mladi domaćin.