Фитиљ рата у Ердогановој руци

Пре неколико година посетио сам дипломатско представништво Турске у Београду како бих се упознао за тадашњим амбасадором. Понудивши ми пиће, мој домаћин ме је питао какву бих кафу желео да попијем. Збунио сам се у тренутку, али ми је у помоћ притекао Џејмс Бонд, признајем не први пут, и ја сам одговорио: „Средње слатку”. Искористио сам, заправо, Бондову реплику из филма „Из Русије с љубављу”, односно његов одговор на исто питање које му је поставио Али Карим Беј. „Онда две средње слатке”, рекао је амбасадор послузи понављајући, тако, до последњег слова сценарио из филма.

У канцеларији амбасадора висио је на зиду велики портрет Кемала Ататурка али и један доста мањи Сулејмана Демирела, председника Турске у то доба. Да ли је распоред снага и данас исти?

Амбасадор, шармантан човек, одржао ми је, након што сам га у том правцу охрабрио, кратку али фасцинантну лекцију из историје и признао ми да је још тада био забринут због осећаја који је имао да Ататурково наслеђе и његова секуларна држава неће преживети.

Претпостављам да је многе на Балкану, као и мене, изненадила конференција за медије коју је Ангела Меркел одржала приликом недавне посете Анкари. И то не само због њене несмотрене изјаве „да смо сви не само шокирани већ и бесни због патње коју последњих дана трпе десетине хиљада Сиријаца, погођени бомбардовањем, пре свега руских снага”, којом је свом домаћину дала непромишљен поклон.

„Ангела, јеси ли помислила са каквим режимом имаш посла? Ниси ли се, попут мене, најежила на тридесетак турских и немачких застава поређаних у ешалону иза твојих леђа…”

После скоро седам година конзервативне владавине, Турска је 2009. доспела у жижу пажње светске јавности. Забележен је економски раст без преседана, Истанбул је претворен у међународни центар, земља је у извесној мери демократизована а дошло је и до зауздавања моћног војног естаблишмента. Ердоганова Партија правде и развоја побеђивала је и побеђивала на изборима, грађани су, посебно они у азијском делу Турске, били заведени његовим достигнућима док их је, истовремено, одбијала несврсисходна опозиција. Турска спољна политика „пријатељства са свим њеним суседима” била је препозната као добар модел. Председник Обама 2010. прогласио је Турску „великом муслиманском демократијом” која би требало да буде одличан модел осталим муслиманским земљама у региону. Пажљивим посматрачима ово је морало да зазвони на узбуну.

Међународна политика председника Ердогана сада је у рушевинама док му политика коју спроводи код куће обезбеђује централизовану власт у држави, какву он и жели. Цена је висока – опадање јединства турског народа као и међународног кредибилитета и угледа Турске. Његова спољна политика жртва је преокрета Арапског пролећа, посебно у Сирији; кључни појмови су сујета, ароганција и погрешни прорачуни. Тензије између Сједињених Америчких Држава, Европске уније и Русије драматично су порасле а односи Турске са скоро свим њеним суседима знатно су се погоршали. Анкара свој утицај данас дугује једино географији – близу је Сирији и избегличкој несрећи – и Ердогановој вољи да користи тактику чврсте руке у дипломатским односима.

Турска спољна политика не тиче се више само Турске и Ердогана. Повећавајући спољне и унутрашње невоље, Ердоган је постао бруталан и агресиван према критичарима код куће, намерно уништавајући и поткопавајући државне институције и трансформишући их по својој вољи. Његова до ове мере доминантна позиција значи да је спољна политика Турске искључиви продукт његових ставова, хирова и предрасуда. Он, при томе, нема кредибилне конкуренте. Ердоганову релативно беневолентну владавину током првих неколико година заменило је потоње самоугађање, неки би рекли и параноја; спољна и унутрашња политика Турске само су жртве тога.

Две су приче о Ердогану привукле пажњу у протеклих неколико дана. Прва је непотврђена гласина, која потиче од његовог блиског пријатеља, о „два искустава блиске смрти” која је Ердоган имао док се лечио од рака дебелог црева и која су га, бар тако то каже извор информације, оставила у уверењу да је „од Бога поштеђен како би променио свет”. Друга, коју је сада већ делимично потврдила и Анкара, тиче се Ердогановог сусрета са комесаром Жан Клодом Јункером и председником Европског савета Доналдом Туском 16. новембра 2015, до којег је дошло током Самита Г-20 у Анталији. У изузетно ратоборном наступу Ердоган се жалио да је ЕУ третирала Турску 53 године као да је реч о будали и није јој дозволила да постане пуноправни члан ЕУ, упоредио је потом земље сличне Луксембургу са омањим турским градом, а када му је Јункер одговорио да је у „Бриселу третиран као принц” Ердоган је узвратио: „Наравно, па нисам ја из неке земље трећег света!”

Хибрис, у овом случају контекст је ироничан, грчка је реч, која указује на губитак контакта с реалношћу и преувеличавање сопствених компетенција, достигнућа или могућности, нарочито када је реч о особи која је на позицији моћи. Ако је то случај са Ердоганом онда је он километрима удаљен од човека представљеног на оном великом портрету на зиду у канцеларији амбасадора, којег сам поменуо.

Френклин Д. Рузвелт рекао је 1928: „Питао сам совјетског министра иностраних послова Литвинова за кога би могао да каже да је најкориснији и најизврснији државник Европе. Одговорио је да је то председник Републике Турске Мустафа Кемал Ататурк”. Руски министар иностраних послова Лавров данас би засигурно рекао да је председник Турске, иако интересантан, свакако један од најопаснијих лидера по судбину света. Многи турски савезници у НАТО-у би се сложили са тим.

Аутор је бивши саветник генералног секретара УН