Fitilj rata u Erdoganovoj ruci

Pre nekoliko godina posetio sam diplomatsko predstavništvo Turske u Beogradu kako bih se upoznao za tadašnjim ambasadorom. Ponudivši mi piće, moj domaćin me je pitao kakvu bih kafu želeo da popijem. Zbunio sam se u trenutku, ali mi je u pomoć pritekao Džejms Bond, priznajem ne prvi put, i ja sam odgovorio: „Srednje slatku”. Iskoristio sam, zapravo, Bondovu repliku iz filma „Iz Rusije s ljubavlju”, odnosno njegov odgovor na isto pitanje koje mu je postavio Ali Karim Bej. „Onda dve srednje slatke”, rekao je ambasador posluzi ponavljajući, tako, do poslednjeg slova scenario iz filma.

U kancelariji ambasadora visio je na zidu veliki portret Kemala Ataturka ali i jedan dosta manji Sulejmana Demirela, predsednika Turske u to doba. Da li je raspored snaga i danas isti?

Ambasador, šarmantan čovek, održao mi je, nakon što sam ga u tom pravcu ohrabrio, kratku ali fascinantnu lekciju iz istorije i priznao mi da je još tada bio zabrinut zbog osećaja koji je imao da Ataturkovo nasleđe i njegova sekularna država neće preživeti.

Pretpostavljam da je mnoge na Balkanu, kao i mene, iznenadila konferencija za medije koju je Angela Merkel održala prilikom nedavne posete Ankari. I to ne samo zbog njene nesmotrene izjave „da smo svi ne samo šokirani već i besni zbog patnje koju poslednjih dana trpe desetine hiljada Sirijaca, pogođeni bombardovanjem, pre svega ruskih snaga”, kojom je svom domaćinu dala nepromišljen poklon.

„Angela, jesi li pomislila sa kakvim režimom imaš posla? Nisi li se, poput mene, naježila na tridesetak turskih i nemačkih zastava poređanih u ešalonu iza tvojih leđa…”

Posle skoro sedam godina konzervativne vladavine, Turska je 2009. dospela u žižu pažnje svetske javnosti. Zabeležen je ekonomski rast bez presedana, Istanbul je pretvoren u međunarodni centar, zemlja je u izvesnoj meri demokratizovana a došlo je i do zauzdavanja moćnog vojnog establišmenta. Erdoganova Partija pravde i razvoja pobeđivala je i pobeđivala na izborima, građani su, posebno oni u azijskom delu Turske, bili zavedeni njegovim dostignućima dok ih je, istovremeno, odbijala nesvrsishodna opozicija. Turska spoljna politika „prijateljstva sa svim njenim susedima” bila je prepoznata kao dobar model. Predsednik Obama 2010. proglasio je Tursku „velikom muslimanskom demokratijom” koja bi trebalo da bude odličan model ostalim muslimanskim zemljama u regionu. Pažljivim posmatračima ovo je moralo da zazvoni na uzbunu.

Međunarodna politika predsednika Erdogana sada je u ruševinama dok mu politika koju sprovodi kod kuće obezbeđuje centralizovanu vlast u državi, kakvu on i želi. Cena je visoka – opadanje jedinstva turskog naroda kao i međunarodnog kredibiliteta i ugleda Turske. Njegova spoljna politika žrtva je preokreta Arapskog proleća, posebno u Siriji; ključni pojmovi su sujeta, arogancija i pogrešni proračuni. Tenzije između Sjedinjenih Američkih Država, Evropske unije i Rusije dramatično su porasle a odnosi Turske sa skoro svim njenim susedima znatno su se pogoršali. Ankara svoj uticaj danas duguje jedino geografiji – blizu je Siriji i izbegličkoj nesreći – i Erdoganovoj volji da koristi taktiku čvrste ruke u diplomatskim odnosima.

Turska spoljna politika ne tiče se više samo Turske i Erdogana. Povećavajući spoljne i unutrašnje nevolje, Erdogan je postao brutalan i agresivan prema kritičarima kod kuće, namerno uništavajući i potkopavajući državne institucije i transformišući ih po svojoj volji. Njegova do ove mere dominantna pozicija znači da je spoljna politika Turske isključivi produkt njegovih stavova, hirova i predrasuda. On, pri tome, nema kredibilne konkurente. Erdoganovu relativno benevolentnu vladavinu tokom prvih nekoliko godina zamenilo je potonje samougađanje, neki bi rekli i paranoja; spoljna i unutrašnja politika Turske samo su žrtve toga.

Dve su priče o Erdoganu privukle pažnju u proteklih nekoliko dana. Prva je nepotvrđena glasina, koja potiče od njegovog bliskog prijatelja, o „dva iskustava bliske smrti” koja je Erdogan imao dok se lečio od raka debelog creva i koja su ga, bar tako to kaže izvor informacije, ostavila u uverenju da je „od Boga pošteđen kako bi promenio svet”. Druga, koju je sada već delimično potvrdila i Ankara, tiče se Erdoganovog susreta sa komesarom Žan Klodom Junkerom i predsednikom Evropskog saveta Donaldom Tuskom 16. novembra 2015, do kojeg je došlo tokom Samita G-20 u Antaliji. U izuzetno ratobornom nastupu Erdogan se žalio da je EU tretirala Tursku 53 godine kao da je reč o budali i nije joj dozvolila da postane punopravni član EU, uporedio je potom zemlje slične Luksemburgu sa omanjim turskim gradom, a kada mu je Junker odgovorio da je u „Briselu tretiran kao princ” Erdogan je uzvratio: „Naravno, pa nisam ja iz neke zemlje trećeg sveta!”

Hibris, u ovom slučaju kontekst je ironičan, grčka je reč, koja ukazuje na gubitak kontakta s realnošću i preuveličavanje sopstvenih kompetencija, dostignuća ili mogućnosti, naročito kada je reč o osobi koja je na poziciji moći. Ako je to slučaj sa Erdoganom onda je on kilometrima udaljen od čoveka predstavljenog na onom velikom portretu na zidu u kancelariji ambasadora, kojeg sam pomenuo.

Frenklin D. Ruzvelt rekao je 1928: „Pitao sam sovjetskog ministra inostranih poslova Litvinova za koga bi mogao da kaže da je najkorisniji i najizvrsniji državnik Evrope. Odgovorio je da je to predsednik Republike Turske Mustafa Kemal Ataturk”. Ruski ministar inostranih poslova Lavrov danas bi zasigurno rekao da je predsednik Turske, iako interesantan, svakako jedan od najopasnijih lidera po sudbinu sveta. Mnogi turski saveznici u NATO-u bi se složili sa tim.

Autor je bivši savetnik generalnog sekretara UN