Заборављени уставотворац

Обележавајући Дан државности, српски државници скоро да су заборавили на Димитрија Давидовића, писца Сретењског устава. Да премијер у Крагујевцу, успут, није споменуо „романтичног бечког студента” који је уз храброг војника Карађорђа и неписменог, али мудрог кнеза Милоша, учествовао у стварању модерне Србије, Давидовића би се на тај дан ретко ко сетио.

Његов гроб у Смедереву, 181 годину откако је Србији подарио први устав, један од најлибералнијих тада у Европи, сабласно је пуст. Нисам се случајно на Сретење нашла баш на том историјском месту. Одлазим сваке године. По ко зна који пут сам се уверила да данашњим државницима не пада на памет да баш овде где почива, макар једним венцем, одају пошту српском уставотворцу. Смедерево је надомак Београда а не на крај света. Али, ни власт у овом граду то не чини. У њиховој агенди Давидовићево име не постоји. Нажалост, нису ретки ни Смедеревци који не знају да у самом центру, на Старом гробљу, почива Димитрије Давидовић, некадашњи кнежев секретар, нити да је последње три године живота провео баш у Смедереву.

Овде је дошао када је схватио да не може да остане у близини кнеза Милоша, који је напослетку укинуо његов устав. Слободоумни Давидовић, борац за еманципацију друштва, разбијање феудалних ограничења и аутократске владавине, очито је био сувише либералан за књаза и време у ком је живео. Пао је у његову немилост и довека остао сиромашан и заборављен. Нико није забележио смрт овог заслужног човека и великог Србина. Прво је сахрањен на ледини (вероватно на свом имању), да нико не би знао где му је гроб. Нечија савест се касније пробудила. Давидовићев гроб је пронађен и његови посмртни остаци су пренети на смедеревско гробље и положени у гробницу.

Можда је најтужније од свега што вест о његовој смрти нису објавиле „Новине србске”, које је управо он покренуо и девет година издавао у Бечу, а потом кратко и у Србији. Тадашњи уредник Димитрије Исаиловић „заборавио” је на смрт Давидовића, претпоставља се из страха од кнеза Милоша.

Димитрије Давидовић студирао је филозофију и медицину у Пешти. Са имењаком Фрушићем, такође студентом медицине, уз подршку Јернеја Копитара, лично од цара Франца добили су сагласност да издају новине. Покренуо је потом и своју штампарију. Његов углед у свету је немерљив са статусом у родној Србији, где је након шест година по повратку из Беча прогнан и заборављен.

Србија је нажалост и данас, много година после Милоша Обреновића, остала држава у којој слободоумље нема нарочиту цену. Судбина новинара који се попут Давидовића данас боре за слободу професије, против сваке аутократије, не разликује се много. Нису ретки они који заврше у потпуном забораву.