Разлози за сумњу

Председник Тадић је на недељној седници Главног одбора своје странке изложио политичку платформу за наредни период. Она се у основи своди на став да Србија мора ући у ЕУ ако жели да сачува Космет. Другим речима, ЕУ нема алтернативу. Подршку за ову политику председник налази у резултату недавних избора. Оно што смо, одмах након тих избора, могли да чујемо само од ватрених промотора европских интеграција, за које проблем Космета свакако нема нарочити политички приоритет, сада чујемо и од председника. По њему, ти избори су били референдум за или против уласка Србије у ЕУ. Били смо изгледа у заблуди када смо мислили да једноставно бирамо између два председничка кандидата.

Погледајмо мало ближе ову логику. Она каже да је нужно ући у ЕУ да бисмо сачували Космет. Међутим, Косово је једнострано прогласило независност и постало признато од водећих држава ЕУ, иако (још увек) није ушло у ЕУ. Чак је на том путу „европских интеграција” удаљеније од саме Србије, бар судећи по формалној процедури која се у том процесу примењује. Зашто је улазак у ЕУ нужан услов за Србију, када је реч о остварењу њених интереса у вези са Косовом, али није за Косово? Зашто су интереси косовске власти, која је из наше перспективе нелегална, надјачали интересе Србије? С друге стране, чини се да је проблематична не само ова теза о уласку у ЕУ као нужном услову да Србија сачува Космет, већ да је таква и теза о уласку у ЕУ као довољном услову за остварење овог циља. Наиме, и Косово може постати члан ЕУ, можда чак и пре Србије. Зашто би интереси Србије у том случају имали предност у односу на интересе недавно самопроглашене државе Косово, када су обоје подједнако чланови ЕУ? Какве ће аргументе Србија понудити ЕУ, а није их до сада понудила, и зашто мислимо да ће ЕУ, бар њене водеће чланице, променити свој став? Овакво веровање (можда пре нада) суочава се са још једним приговором. Република Кипар постала је чланица ЕУ пре четири године, али још увек нема нити ће изгледа у скоријој будућности задобити фактички суверенитет над северним делом своје територије, на којем је формирана „Турска Република Северни Кипар”. Још горе по нас, ову „турску републику” признала је само Турска, док су Косово већ признале многе земље ЕУ. Зашто бисмо ми били у повлашћенијем положају од Кипра?

Можемо се сада питати зашто ЕУ не уважава национални интерес Србије у погледу Космета, чак и када о њему постоји сагласност свих значајних актера на нашој политичкој сцени. Боље речено, зашто више уважава интересе једне сепаратистичке власти? Одговор је можда, пре свега, у инерцији карактеристичној за оне који имају доминацију. Признање да је Космет део Србије, и да тако мора бити, срушило би многе стереотипе које европске силе имају о узроцима и природи сукоба на том простору. Није лако ономе ко има доминацију да одустане од тумачења које треба да легитимише исту ту доминацију. То би могло озбиљно да је уздрма. С друге стране, одговор може бити у политици коју воде председник и људи из његовог окружења. Од њих се непрестано може чути шта Србија неће да уради поводом тренутне ситуације, али не и шта хоће. Тачније, оно што се каже да ће се радити заправо је истрајавање на досадашњем путу на којем се показало да је Косово све удаљеније од Србије. Тај приступ, дакле, није донео озбиљнији резултат и мора се мењати. Избор између Србије са Косметом у свом саставу, и независног Косова, треба одлучније наметнути самој ЕУ. Уместо тога, председник врло изричито одбацује сваку промену досадашње политике, говорећи да она води у „катастрофу”. Када су западне силе чуле, са највишег места у нашој земљи, и то у потпуно отвореном облику, да наша држава неће прекидати дипломатске односе нити предузимати економске мере према земљама које су признале независност Косова, а камоли ратовати због своје територије, не треба се чудити што су оне дале предност интересима косовске власти. Од ове су се могле чути озбиљне претње у случају да Косово не добије независност. Појачане милитантним деловањем покрета „Самоопредељење” и паравојних албанских формација. Овакво деловање, заједно са погромом Срба 17. марта 2004. године, нимало није угрозило „углед” Косова на његовом путу ка независности. Напротив, изгледа да га је повећало.

Без обзира на сва ова питања и проблеме, ми нећемо рећи да председник „обмањује јавност” када нас уверава да ћемо лакше остварити своје националне интересе уласком у ЕУ. Али, јавност свакако очекује да председник на њих одговори. Све док се јасно не види на чему почива његов ентузијазам у погледу „европских интеграција“, имамо дужност, а не само право, да будемо скептици. Тренутно нам се чини да је његова политика у погледу решавања проблема Космета доживела крах. Изневерене су наде да ће, након „демократских промена”, уз доследно испуњавање „преузетих обавеза”, доћи до разумевања „пријатеља са Запада”. Наш народ је стога с разлогом сумњичав, и треба уложити знатно више напора да би се код њега подстакао „евроентузијазам”. Нарочито, треба га уверити да ће га данас-сутра, ако и кад будемо ушли у ЕУ тамо чекати признање целовитости његове државе, а не захтев да се призна независност једног њеног дела.

Наставник филозофије