ПОШТО, СЕКО, МЛЕКО...

Ко каже да ништа српско не може да се пласира на хрватском тржишту? Ево, како јављају овдашњи медији, извесна Бранка Кнежевић, манекенка из Новог Сада, сликала се гола за домовинско издање "Плејбоја" а, судећи по сликама, био је то упечатљив продор на хрватско тржиште.
Боравио сам у Хрватској, током августа, десетак дана, и нисам открио да је неко био подозрив према мојим парама и платној картици с упечатљивим логом ексклузивно српске банке. Напротив. Али, оно што важи за мене, очигледно не важи за српске компаније или компаније које су тек пословањем повезане са Србијом, па ове збиља имају проблем да на овом тржишту реализују свој интерес, осим, можда, ако се не би сликали као од мајке рођени.

Рекао бих да постоје најмање два разлога за такав однос према српским парама. Један је логичан, рекао бих и да нам је познат, и повезан је добрим делом с карактером хрватске приватизације и своди се на баналну ствар: док се у процесу поприлично мутне транзиције обогати сваки камионџија и кафеџија, загребачки пургери би додали овом списку генерално и Херцеговце, други ће да причекају, посебно ако су Срби.

То посебно из претходне реченице други је разлог због кога су српске инвестиције на хрватском тржишту симболичке, односно никакве. Не бих да користим јаке речи, али очигледно је да се у медијима узгаја и јака економска србофобија, вероватно потпирена и плаћена од камионџија којима је блиска политика хрватске руке у хрватском џепу.

Не бих баш рекао да се сваки покушај продора препознатог српског капитала описује као напад на Вуковар, али се домовински рат води и даље свим средствима и у свакој прилици.

Када је у Макарску, на истеку јула, упловила јахта Мирослава Мишковића, на којој су били Мишковићев син и Драган Стојковић Пикси, а са које се искрцао бивши фудбалер Алан Бокшић, та летња вест била је тек окидач да се Мишковић опише као Милошевићев човек с јасним алузијама да су његове паре нечисте а то, не само на психолошком плану, отежава пенетрацију "Делте" на регионална тржишта што је логичан редослед пословних потеза компаније која има вишак средстава.

Најновија, хајде да кажем афера око куповине Карловачке млекаре, само потврђује ову тезу, мада Слободан Петровић, председник "Дењуб групе" за Балкан, компаније која је изиграна у овој трансакцији, у изјави за "Блиц" тврди да се "комшије плаше конкуренције, а не српских пара". То је, у основи, тачно мада је околност да ова група има значајне инвестиције у Србији дошла као наручена да се под маском економског, домовинског одбрамбеног рата млекара прода некој радионици за прераду коже с двоје запослених, а иза којих стоји неки од хрватских тајкуна, како слути и хрватска штампа. Нико од радника Карловачке млекаре није имао ништа против "Дењуб групе" тим пре што имају поверења у бившу директорку Драгицу Болић, која, иначе, живи у Београду и неформално, како пише тисак, саветује "Салфорд" који, суштински, води и "Дењуб групу".

Ту се завршава сличност између Хрватске и Србије. Наиме, и овде мало кога је брига шта мисле радници. Ова прича око млекаре изазвала је сада српски одговор и већ се објављују спискови хрватских инвестиција по Србији. Не бих рекао да то у овом тренутку личи на списак за одстрел, не верујем да ће то у овом тренутку да изазове неке реципрочне мере и не верујем да би то, уколико се догоди, било за Србију добро.

Квалификовање капитала по националној основи посебна je врста економског и политичког примитивизма и ко буде у томе истрајавао лоше ће проћи. Но, то још не значи да српска влада не треба да подстиче, у границама легитимног охрабривања и подршке економском такмичењу, напоре фирми из Србије да шире своје пословање. За сада нема транспарентних доказа да се размишља у том правцу, ако ту не рачунамо Републику Српску. Али, неко би рекао да је лако куцати на отворена врата.