Сумњиви дошљаци из Русије

Од нашег дописника
Тел Авив – Два супарничка покрета за национални препород воде битку, а поприште је руски културни центар који је пре шест месеци отворен у Тел Авиву. Званичници израелских обавештајних служби износе оптужбе да центром, који је под надлежношћу Министарства спољних послова, управљају бивши агенти КГБ-а у оквиру тајног плана Кремља да намами емигранте да се врате у домовину која доживљава препород и све је богатија. Водећи израелски медији и веб сајтови додали су мрачну ноту целој причи, описујући центар као „згодну базу за регрутовање шпијуна и агената” који се „инфилтрирају” и „играју на карту носталгије”, док су посебно на мети радници у одбрамбеној индустрији и научној заједници.

Оптуженик, др Александар Кријуков, високи 55-годишњак благог лица, научник и бивши професор, одговара помало уморно. У разговору који смо водили у његовој скромно намештеној канцеларији на трећем спрату подсмешљиво је одбацио идеју да програм који нуди – часови језика, концерти, изложбе и библиотека пуна нових издања руских класика – крије неки мрачни план. „Ја сам научник који је написао 330 чланака о израелској књижевности, превео сам шест књига на хебрејски, предавао сам хебрејску филологију на Московском државном универзитету. Моје колеге и овде и код куће сматрају да су оптужбе против мене смешне.”

Признаје да је већ платио цену неспоразума. Месеци су прошли пре него су му Израелци коначно одобрили визу да овамо дође са супругом и отвори центар, први те врсте у земљи. Проблеми се, међутим, настављају. Kријуков напомиње да су израелске власти без икаквог објашњења задржале 11 компјутера који су као дипломатска пошиљка послати за опремање центра.

„И слепцу је јасно зашто се ово догађа,” каже он. „Власти се плаше да ће у тешким условима они који су дошли у Израел из Русије почети да размишљају о повратку.” Иако категорички негира да овај центар делује као сифон или чак намерни катализатор, признаје да би Русија, суочена са суморном демографском будућношћу, имала корист од било каквог прилива повратника.

Једна прошлогодишња студија Светске банке приказала је туробну слику све старије земље са ниском стопом рађања у којој на свако ново рађање дође једна и по смрт. Током следеће две деценије, очекује се смањење броја становника Русије за 17 милиона. Уз упозорење да тако стрмоглав пад представља директан изазов економској продуктивности, ова студија је навела да је потребан стабилан прилив досељеника – 2,7 милиона људи до 2020. – да би се смањио притисак на сужено тржиште радне снаге.

Популација која је у скорије време постала главна брига Русије одавно је болна преокупација у Израелу и то објашњава зашто разуверавања др Кријукова нису прекинула сумње у циљеве и поступке његовог културног центра.

Израелски Арапи, који чине скоро 20 одсто од укупно 7,2 милиона становника, имају бројније породице у односу на Јевреје. Стопа рађања међу три и по милиона становника Западне обале и Газе међу највишим је у свету. Поуздана истраживања показују да би језичак на ваги, када ће Јевреји постати мањина, могао да претегне већ 2020. Иако је израелска влада годинама давала подстицај јеврејским паровима како би се тај тренд променио, бројчано „сигурно одстојање” могло је да се одржи само захваљујући приливу дошљака.

Тај задатак је 1953. добио Биро за везе, под шифром Натив (пут). Директно повезан са Мосадом, Натив је деловао као тајна агенција која је градила мреже по целом СССР-у и земљама некадашњег источног блока, успостављао је везе са јеврејским становништвом и подстицао „алијах” односно имиграцију у Израел. По речима Звија Магена, шефа Натива од 1999. до 2005, ова организација је играла кључну улогу у паду комунизма. „Када неко врши утицај код тако великог дела становништва једне државе, то је много опасније за националну безбедност те земље него неко ко је дошао да прикупља обавештајне податке,” рекао је он недавно у интервјуу за „Хаарец”.

Данас у Израелу живи више од милион Руса. За многе од њих долазак овамо свакако није био први избор. Од краја 1988. до краја 1989, када је земљу напустило 100.000 становника, 85 одсто је одабрало Америку или државе Западне Европе. Тек када су ове владе престале да дају политички азил Израел је могао да добије свој део колача.

Већина ових емиграната се добро прилагодила. Међутим, прилична већина се и даље осећа отуђено. Једна прошлогодишња анкета је показала да се 48 одсто дошљака „више осећају као Руси него као Израелци”. Отворио се културни и језички јаз пошто је велики број Руса игнорисао напоре Министарства за интеграцију и наставио да прича матерњим језиком. Научили су само основе хебрејског и настанили су се у раздвојеним националним енклавама.

Тако је ова заједница досељеника постала извор сумњичавости и огорчења. Религиозни ортодоксни Израелци тврде да по рабинском закону најмање једна трећина ових Руса уопште нису Јевреји, јер су стигли или са фалсификованим папирима или као хришћани венчани са Јеврејима. Политички либерални Израелци кажу да Руси, задојени традицијом ауторитаризма, гравитирају ка десничарским партијама. Израелски радници се жале да је масован прилив Руса подигао цене станова и повећао конкуренцију при запошљавању, а израелска таблоидна штампа, увек гладна злочина и скандала, утицала је на велики део јавности да Русе изједначава са проституцијом и мафијом.

Фактори привлачења али и фактори одбијања допринели су да се око сто хиљада Руса врати у земљу из које су некада побегли. Језик, блиски обичаји и процветала привреда привукли су људе назад. Осим тога, Јевреји се осећају безбедније, делимично захваљујући новим антирасистичким законима које је увео председник Путин.

Борис Горин, који ради за Руски савез јеврејских заједница, признаје да би чак и слаб одлив повратника могао деморалишуће да делује на ционистичку државу. „Живети у Израелу је идеологија, а одлазак људи који су у тој земљи потражили уточиште је ударац за ту идеологију,” каже он.