Прикупљање биометријских података угрожава приватност

Достојанство личности и право на приватност као основно људско право може лако бити угрожено прикупљањем биометријских података, јер још не постоји одговарајући законска регулатива, пре свега закон о заштити података личности, чуло се јуче на расправи „Биометрија, безбедност и људска права” у организацији Центра за цивилно-војне односе.

Родољуб Шабић, повереник за слободан приступ информацијама од јавног значаја, рекао је да је примена биометријских личних карата без механизама које обезбеђују заштиту података о личности данас исувише ризична.

„Занимљиво је да будемо једна од првих европских земаља која има биометријске личне карте, а једна од последњих која нема савремени закон о заштити података о личности”, рекао је Шабић, али и додао да се не противи увођењу нових технологија, нити метода које могу, на пример, да идентификују припаднике одређених криминалних група.

Шабић истиче да држава све информације које је прикупила треба да достави на увид јавности, осим информација о личним подацима грађана. „Специфичан је и феномен да један апарат власти који није ни најмање расположен да да информацију попут плате директора јавних предузећа и уговора о концесији, истовремено показује интересовање да шири информације о грађанима”, указао је повереник за приступ информацијама.

Шабић каже да је Предлог закона о заштити података о личности који се налази у скупштинској процедури у начелу добар, али да има доста недостатака и да је било добро да је о том законском пројекту поведена шира јавна расправа.

Саша Јанковић, заштитник грађана, каже да држава када „уводи било какве мере које могу довести у питање остваривање пуне слободе грађана, то мора чинити са врло јасним разлозима, документованим приступом, на начин на који ћемо заиста, у највећој могућој мери, бити уверени да је то што чини оправдано и неопходно”. Саша Јанковић је зато замерио законодавцу што се се приликом усвајања Закона о личној карти није узело у обзир да ли су грађани Србије спремни да дају биометријске податке и колико је цео тај систем рањив на евентуалне злоупотребе.

СРЈ је још 1998. године усвојила Закон о заштити личних података, али је овај пропис због недостатка механизама за његову примену остао „мртво слово на папиру”, истакао је Дејан Миленковић из Јукома. Миленковић је упозорио да Србија данас у свом правном систему нема законом регулисано питање држања, обраде и коришћења података о личности што омогућава разним центрима моћи неовлашћено пласирање података о одређеним личностима у јавност.

Полиција може данас да узме нечији ДНК узорак само по налогу судије, рекла је др Бојана Панић, руководилац ДНК лабораторије МУП-а Србије. Тако добијени ДНК профил који се користи у истрази је списак нумеричких бројева који не може да се злоупотреби, јер се из њега може само закључити ког пола је дотична особа. Проблем може настати са чувањем ДНК узорака, нагласила је Панићева, јер се евентуалном даљом анализом тог материјала може накнадно доћи до података од чега је нека особа болесна или какве је боје коже, због чега је у неким земљама забрањено чување таквих узорака.

Шеф ДНК лабораторије МУП-а каже да данас све земље либерализују узимање ДНК профила, па чак и конзервативне скандинавске земље. Само Велика Британија до сада има базу са четири милиона ДНК профила својих грађана.

„Много је мања штета ако вам украду такозвани пин-код, него биометријске податке, јер отисак прста или ока припада само вама и не можете их заменити”, рекао је ђакон Оливер Суботић, аутор књиге „Биометријски системи идентификације: критички приказ”, и додао да прикупљање биометријских података заправо указује да између државе и грађана постоји неповерење, чиме се пренбрегава претпоставка невиности као основни принцип нечије кривичне одговорности.