Светло и пријатељи у дому Јешића

Панчево – Звонце на вратима породице Јешић ради. Александра, самохрана мајка осморо деце, отвара нам уз широки осмех и још не верује да им је после осам месеци стигла струја.

„Јутрос сам као и обично ушла у купатило са свећом и видим гори лампица на бојлеру. Не могу вам описати нашу срећу. Одмах сам опрала једну машину веша, а и друга већ ради”, додаје усхићена Александра.

Скучени стан од педесетак квадрата, пун је гостију са даровима – чланова Удружења Крајишника које је платило 83.000 динара заостали дуг са каматом и поновно прикључење на мрежу.

„Ми смо као Крајишници, нажалост, били у ситуацији да се и нама помогне. Грађани Панчева и Војводине показали су тада како су широке душе и желели смо, да сада када можемо да помогнемо, то и учинимо колико можемо. Наставићемо и проширити акцију помоћи овој породици, јер они то заслужују колико их је, како су лепи и у каквим условима живе”, каже за „Политику” Миле Боснић, председник панчевачког Удружења Крајишника.

Питали смо се пре пола године, на страницама „Политике”, колико ће Јешићи још издржати? Писали смо о месецима без струје, гладним устима, претњама исељењем – њиховој свакодневици. Стан у насељу Стрелиште, тада није било тешко препознати. Терасу на првом спрату „красило” је двадесетак флаша воде коју су, на августовској припеци загревали за купање, а купали се поливајући се само за дана јер им је месецима била исечена.

Као и тада, Јована, Анђела, Александар, Дејан, Игор и најмлађе, Ивана и Милица, са мамом Александром, срдачно дочекују и госте – привреднике, челне људе градских комуналних предузећа, који су донели пакете намирница. Градоначелник Панчева Саша Павлов обећава да ће сви удружени порадити да се занови мокри чвор, стан хемијски очисти, дезинфикује и окречи и даје рок од месец и по дана, за колико ће, каже, ова породица имати пристојне услове за живот.

Јешићи су остали у мраку јула прошле године јер са 13.000 социјалне помоћи, минималцем који заради најстарија ћерка и много гладних уста, нису успели да се изборе са старим дуговањима, осталима дажбинама и неколико тужби. Па и стан од педесетак квадрата није њихов и прети им исељење.

„Куда ако би се нашли на улици, не смем ни да мислим”, начиње причу о проблемима, глава куће Александра Јешић: „Нас није притисла само немаштина. Друга ћерка по старешинству, Јована, иако одлична ученица, морала је да напусти средњу школу и помогне ми око бриге о млађој деци, пре свега о Александру који има 15 година и ментално је заостао у развоју, осмогодишњој Ивани која болује од аутизма и Дејану који је тежак астматичар”.

За њих нема ни новца за туђу негу и помоћ, па се неретко деси и да буду више гладни него сити, јер свакога дана треба направити 27 оброка. Често то буде само хлеб, а старији понеки оброк и прескоче. Ипак, поносно кажу да иду у школу, мада има и дана када мајка гладне не може да их пошаље на наставу. Школску годину су почели са стрепњом, а са све краћим данима домаће задатке су писали уз упаљену свећу.

Вапај Јешића најширој јавности преко друштвених мрежа, као групе „Помоћ за брата и сестру” и десетине писама – државним органима, јавним предузећима, привредницима ипак је призвао помоћ. Уз нешто новца, стигла је гардероба, лекови, ранчеви за школу, обућа... Међу првима је помогла овдашња невладина организација „Српска Спарта”, а и дописништву „Политике”, након текста, јављали су се читаоци вољни да помогну, успостављен је контакт, а помоћ стигла на адресу Јешића.