Svetlo i prijatelji u domu Ješića

Pančevo – Zvonce na vratima porodice Ješić radi. Aleksandra, samohrana majka osmoro dece, otvara nam uz široki osmeh i još ne veruje da im je posle osam meseci stigla struja.

„Jutros sam kao i obično ušla u kupatilo sa svećom i vidim gori lampica na bojleru. Ne mogu vam opisati našu sreću. Odmah sam oprala jednu mašinu veša, a i druga već radi”, dodaje ushićena Aleksandra.

Skučeni stan od pedesetak kvadrata, pun je gostiju sa darovima – članova Udruženja Krajišnika koje je platilo 83.000 dinara zaostali dug sa kamatom i ponovno priključenje na mrežu.

„Mi smo kao Krajišnici, nažalost, bili u situaciji da se i nama pomogne. Građani Pančeva i Vojvodine pokazali su tada kako su široke duše i želeli smo, da sada kada možemo da pomognemo, to i učinimo koliko možemo. Nastavićemo i proširiti akciju pomoći ovoj porodici, jer oni to zaslužuju koliko ih je, kako su lepi i u kakvim uslovima žive”, kaže za „Politiku” Mile Bosnić, predsednik pančevačkog Udruženja Krajišnika.

Pitali smo se pre pola godine, na stranicama „Politike”, koliko će Ješići još izdržati? Pisali smo o mesecima bez struje, gladnim ustima, pretnjama iseljenjem – njihovoj svakodnevici. Stan u naselju Strelište, tada nije bilo teško prepoznati. Terasu na prvom spratu „krasilo” je dvadesetak flaša vode koju su, na avgustovskoj pripeci zagrevali za kupanje, a kupali se polivajući se samo za dana jer im je mesecima bila isečena.

Kao i tada, Jovana, Anđela, Aleksandar, Dejan, Igor i najmlađe, Ivana i Milica, sa mamom Aleksandrom, srdačno dočekuju i goste – privrednike, čelne ljude gradskih komunalnih preduzeća, koji su doneli pakete namirnica. Gradonačelnik Pančeva Saša Pavlov obećava da će svi udruženi poraditi da se zanovi mokri čvor, stan hemijski očisti, dezinfikuje i okreči i daje rok od mesec i po dana, za koliko će, kaže, ova porodica imati pristojne uslove za život.

Ješići su ostali u mraku jula prošle godine jer sa 13.000 socijalne pomoći, minimalcem koji zaradi najstarija ćerka i mnogo gladnih usta, nisu uspeli da se izbore sa starim dugovanjima, ostalima dažbinama i nekoliko tužbi. Pa i stan od pedesetak kvadrata nije njihov i preti im iseljenje.

„Kuda ako bi se našli na ulici, ne smem ni da mislim”, načinje priču o problemima, glava kuće Aleksandra Ješić: „Nas nije pritisla samo nemaština. Druga ćerka po starešinstvu, Jovana, iako odlična učenica, morala je da napusti srednju školu i pomogne mi oko brige o mlađoj deci, pre svega o Aleksandru koji ima 15 godina i mentalno je zaostao u razvoju, osmogodišnjoj Ivani koja boluje od autizma i Dejanu koji je težak astmatičar”.

Za njih nema ni novca za tuđu negu i pomoć, pa se neretko desi i da budu više gladni nego siti, jer svakoga dana treba napraviti 27 obroka. Često to bude samo hleb, a stariji poneki obrok i preskoče. Ipak, ponosno kažu da idu u školu, mada ima i dana kada majka gladne ne može da ih pošalje na nastavu. Školsku godinu su počeli sa strepnjom, a sa sve kraćim danima domaće zadatke su pisali uz upaljenu sveću.

Vapaj Ješića najširoj javnosti preko društvenih mreža, kao grupe „Pomoć za brata i sestru” i desetine pisama – državnim organima, javnim preduzećima, privrednicima ipak je prizvao pomoć. Uz nešto novca, stigla je garderoba, lekovi, rančevi za školu, obuća... Među prvima je pomogla ovdašnja nevladina organizacija „Srpska Sparta”, a i dopisništvu „Politike”, nakon teksta, javljali su se čitaoci voljni da pomognu, uspostavljen je kontakt, a pomoć stigla na adresu Ješića.