Не тоне, упркос таласима

Од нашег специјалног извештача
Париз – Војници са дугим цевима на овдашњим улицама вероватно и не слуте да су у главама многих Парижана много више постали симбол државног терора неголи чувара грађана од терориста. Они су, међутим, само појавни облик,  највидљивија манифестација много опаснијег процеса који тиња испод површине, далеко од погледа знатижељних пролазника. Тромесечно ванредно стање уведено након покоља у којем је 13. новембра прошле године изгинуло 130 људи, продужено је пре неколико дана за још три месеца. Али, ако се испуни крајњи циљ председника Франсоа Оланда о контроверзним променама устава, то ће онда бити најопаснији корак ка размонтиравању механизама Пете републике и свега доброг на чему она почива.

НА ПУТУ ЗА ВЕРСАЈ: Устав је у Француској светиња. Мења се једино уз подршку три петине Конгреса (оба доба парламента – Народне скупштина и Сената) који тим поводом заседа у Версају. Први корак је већ направљен када су почетком месеца посланици доњег дома подржали пакет мера за измену највишег правног акта. Изгласан је текст нацрта амандмана којим се у Устав као одредба уводи ванредно стање, чиме снаге безбедности добијају већа овлашћења. Но, иако правни експерти упозоравају да је дуг пут за Версај, и да је још прерано да Оланд и друштво отварају шампањац, последице евентуалног усвајања су јасне: укључивањем одредбе о ванредном стању у Устав извршној власти би биле одрешене руке за злоупотребе. На пут им онда не би могла стати ни судска власт која сада служи као каква-таква брана политичкој самовољи.

Оландов јуриш на највиши правни акт прати још једна ништа мање контроверзна мера по којој би француско држављанство могло да буде одузето лицима оптуженим за тероризам. Идеја је најпре била да се на мети нађу двојни држављани који сем француског имају још неко држављанство, али је одбачена после замерки левичара да се тако отвара фронт за поделе на „чисте” и на остале Французе. Суочени са критикама Оланд и његов премијер Мануел Валс су преформулисали предлог и он је у процедуру отишао тако да се односи и на грађане рођене на тлу Француске. Невоља је, међутим, што је тиме разуларио десницу, а десничарски сенатори ће га кад-тад сачекати на гласању у горњем дому парламента.

У тренуцима велике националне трагедије и несреће најгоре што један лидер може да уради јесте да уноси нове поделе међу грађане и покреће некакав лов на вештице, а све зарад јефтиних политичких поена. Зато Оланд никад неће бити државник.

Слично се понашао и Тони Блер након терористичких напада у Лондону 2005. када је погинуло 52 особе. Његова влада је настојала да прогура закон који би омогућио задржавање осумњичених за тероризам у притвору 90 дана без подигнуте оптужнице. Идеја је створила додатну подељеност и огорчење међу грађанима у тренуцима када је јединство било преко потребно.

КО ЈЕ ЗАТРОВАО НАШУ ДЕЦУ: У Француској се ових дана много говори о узроцима због којих млади Французи потпадају под утицај екстремиста. Доста се дискутује и о тези коју је непосредно после новембарских напада у колумни у „Монду” изнео водећи овдашњи исламолог Оливер Рој, који тврди да је друга генерација имиграната у Француској посебно лака ловина за терористичке ћелије. У његовој интерпретацији џихадизам представља „генерацијски и нихилистички револт”, па пише: „Француска је у рату. Можда. Али у рату са ким и против кога? Даеш (Исламска држава) под своје окриље узима радикализовану француску омладину. Без обзира на то да ли потичу са Блиског истока, ови млади бунтовници су у потрази за мисијом... којој могу дати свој лични крвави печат. Уништење Даеша неће променити ништа у тој побуни.”

Ипак, упркос овим песимистичним, често цитираним редовима, било би дубоко погрешно Паризу и Француској спочитати недостатак оптимизма и пркоса. Ништа не одсликава тако добро дух једног града као улична уметност, смештена ван галерија и музеја, поникла управо ту – на улици. Можда се најупечатљивији симбол пркоса француског грађанског, слободарског духа може видети на овдашњем Тргу републике. Сквер који слави братство, слободу и једнакост спонтано је постао нека врста маузолеја на који Парижани доносе цвеће и пале свеће за своје убијене суграђане. Доминира графит са мотом града који недвосмислено поручује Fluctuat nec mergitur – Не тоне, упркос таласима.