Војни мундир ШОС

Шангајска организација за сарадњу (ШОС) је пакт Кине и Русије о подели утицаја у централној Азији. У том смислу, ШОС је и антиамеричко политичко предузетништво. Окупивши се у Казахстану, ове две предводнице и четири преостале чланице ШОС, Казахстан, Киргистан, Узбекистан и Таџикистан позвале су пре две године САД да приведу крају своје војно присуство на њиховим територијама - пошто је рат у Авганистану "при крају", те су и потребе за привременим коришћењем база поводом тога исцрпљене.

Узбекистан је охрабрен да захтева евакуацију Американаца из базе Ханабад, а Киргистан да затражи ревизију услова и рока останка САД у бази у Киргизији.

Афера с базама помогла је да се на политичком хоризонту боље оцрта геостратешки профил Шангајаца. Њихов клуб за борбу против америчког утицаја стицао је репутацију. Потиснувши у страну одговорност председника Каримова за крвопролиће у Адиђану, ШОС је постао и лига за заштиту локалних диктатора. Потенцирао је солидарност чланица у отпору "демократским револуцијама", да би на крају јасније изразио и саму војну компоненту савеза, првобитно објашњеног само економским разлозима.

Током ове недеље, Москва, Пекинг и симболично заступљени сателити већ други пут су увежбавали војно садејство у "сузбијању тероризма". Маневар је почео у Урумчију, у Кини, симулираним скупом лидера Антанте, алармираних информацијом да је на територији једне од чланица (тобоже у Русији, у области Чељабинска) ступила у дејство формација "од преко хиљаду терориста" - на основу чега следи одлука о колективној војној помоћи. "Побуна је угушена" јуче, у четвртак, за свега два сата - у присуству шефова држава који су "право с терена" отпутовали у Бишкек, на редован самит.

Руска "угрожена" зона "ослобођена" је операцијом чија је круна успешан војни десант Кинеза, копном и из ваздуха. Прелаз у Русију је први излазак КНА с толиким капацитетом ван граница земље. Међутим, и прва демонстрација оспособљености Кине да своју нарастајућу војну моћ (показану ракетама у чијем је досегу Тајван, успешним уништењем пројектилом једног сопственог сателита у орбити и нуклеарно наоружаним подморницама), пројектује и на дистанци - мало даље од државне територије. У том смислу вежба јесте занимљива Вашингтону.

"Мировна мисија 2007" потврдила је чврстину Шангајаца у солидарности против "тероризма" - све док је "тероризам" појмовно покриће неколико прилично различитих садржаја, укључујући "екстремистичко" политичко опоненство властима и евентуални сецесионизам. Али политичке појединости маневра, а било их је, указале су и на ограничења алијансе. Потврдило се да је њен карактер ипак наменски, а да је идеја о евентуалном пакту Русије и Кине против Запада нечија горка заблуда. Пекинг није спреман да послужи геополитичким претензијама Москве. Вероватно као ни Русија - да се сведе на боље наоружаног трабанта израстајуће Кине.

Теза о "азијском одговору Москве НАТО-у" остала је после "Мировне мисије 2007" као мундир на чивилуку, заборављена. Нема наде да ће се потврдити изјаве да "предводништво САД и НАТО морају добити неку противтежу", да су "Русији данас потребни савезници" које ће наћи у Азији, да је "војно-политички вектор ШОС само један од одговора стремљењу Америке ка светској хегемонији", да је маневар "сигнал (Русије) Западу да је њена сарадња с Кином стварност" и слично.

Шеф Генералштаба Балујевски био је приморан да приговори околности да је (руска) "војна концепција ШОС" остала без и једног одговора, а подељена је чланицама Савеза још априла ове године. Апел Иванова (априла 2006) за већим организационим војним уједињењем наишао је на ћутање Пекинга. А покушај да се између ШОС и Споразума ЗНД о колективној безбедности стави знак једнакости, на његово отворено одбијање.

Кина је остала при своме - да су вежбе пример "поступка пред нетрадиционалним опасностима, као што су терористи, сецесионистичке снаге и екстремистичке религиозне групе". Она је рекла да "на Западу, у Јапану или Кореји" не треба у маневрима да виде било какву опасност. Другим речима, за разлику од Москве која с њим урања у свађу, можда због гласова на скорим изборима, Пекингу је Запад још задуго потребан.