Vojni mundir ŠOS

Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS) je pakt Kine i Rusije o podeli uticaja u centralnoj Aziji. U tom smislu, ŠOS je i antiameričko političko preduzetništvo. Okupivši se u Kazahstanu, ove dve predvodnice i četiri preostale članice ŠOS, Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan i Tadžikistan pozvale su pre dve godine SAD da privedu kraju svoje vojno prisustvo na njihovim teritorijama - pošto je rat u Avganistanu "pri kraju", te su i potrebe za privremenim korišćenjem baza povodom toga iscrpljene.

Uzbekistan je ohrabren da zahteva evakuaciju Amerikanaca iz baze Hanabad, a Kirgistan da zatraži reviziju uslova i roka ostanka SAD u bazi u Kirgiziji.

Afera s bazama pomogla je da se na političkom horizontu bolje ocrta geostrateški profil Šangajaca. Njihov klub za borbu protiv američkog uticaja sticao je reputaciju. Potisnuvši u stranu odgovornost predsednika Karimova za krvoproliće u Adiđanu, ŠOS je postao i liga za zaštitu lokalnih diktatora. Potencirao je solidarnost članica u otporu "demokratskim revolucijama", da bi na kraju jasnije izrazio i samu vojnu komponentu saveza, prvobitno objašnjenog samo ekonomskim razlozima.

Tokom ove nedelje, Moskva, Peking i simbolično zastupljeni sateliti već drugi put su uvežbavali vojno sadejstvo u "suzbijanju terorizma". Manevar je počeo u Urumčiju, u Kini, simuliranim skupom lidera Antante, alarmiranih informacijom da je na teritoriji jedne od članica (tobože u Rusiji, u oblasti Čeljabinska) stupila u dejstvo formacija "od preko hiljadu terorista" - na osnovu čega sledi odluka o kolektivnoj vojnoj pomoći. "Pobuna je ugušena" juče, u četvrtak, za svega dva sata - u prisustvu šefova država koji su "pravo s terena" otputovali u Biškek, na redovan samit.

Ruska "ugrožena" zona "oslobođena" je operacijom čija je kruna uspešan vojni desant Kineza, kopnom i iz vazduha. Prelaz u Rusiju je prvi izlazak KNA s tolikim kapacitetom van granica zemlje. Međutim, i prva demonstracija osposobljenosti Kine da svoju narastajuću vojnu moć (pokazanu raketama u čijem je dosegu Tajvan, uspešnim uništenjem projektilom jednog sopstvenog satelita u orbiti i nuklearno naoružanim podmornicama), projektuje i na distanci - malo dalje od državne teritorije. U tom smislu vežba jeste zanimljiva Vašingtonu.

"Mirovna misija 2007" potvrdila je čvrstinu Šangajaca u solidarnosti protiv "terorizma" - sve dok je "terorizam" pojmovno pokriće nekoliko prilično različitih sadržaja, uključujući "ekstremističko" političko oponenstvo vlastima i eventualni secesionizam. Ali političke pojedinosti manevra, a bilo ih je, ukazale su i na ograničenja alijanse. Potvrdilo se da je njen karakter ipak namenski, a da je ideja o eventualnom paktu Rusije i Kine protiv Zapada nečija gorka zabluda. Peking nije spreman da posluži geopolitičkim pretenzijama Moskve. Verovatno kao ni Rusija - da se svede na bolje naoružanog trabanta izrastajuće Kine.

Teza o "azijskom odgovoru Moskve NATO-u" ostala je posle "Mirovne misije 2007" kao mundir na čiviluku, zaboravljena. Nema nade da će se potvrditi izjave da "predvodništvo SAD i NATO moraju dobiti neku protivtežu", da su "Rusiji danas potrebni saveznici" koje će naći u Aziji, da je "vojno-politički vektor ŠOS samo jedan od odgovora stremljenju Amerike ka svetskoj hegemoniji", da je manevar "signal (Rusije) Zapadu da je njena saradnja s Kinom stvarnost" i slično.

Šef Generalštaba Balujevski bio je primoran da prigovori okolnosti da je (ruska) "vojna koncepcija ŠOS" ostala bez i jednog odgovora, a podeljena je članicama Saveza još aprila ove godine. Apel Ivanova (aprila 2006) za većim organizacionim vojnim ujedinjenjem naišao je na ćutanje Pekinga. A pokušaj da se između ŠOS i Sporazuma ZND o kolektivnoj bezbednosti stavi znak jednakosti, na njegovo otvoreno odbijanje.

Kina je ostala pri svome - da su vežbe primer "postupka pred netradicionalnim opasnostima, kao što su teroristi, secesionističke snage i ekstremističke religiozne grupe". Ona je rekla da "na Zapadu, u Japanu ili Koreji" ne treba u manevrima da vide bilo kakvu opasnost. Drugim rečima, za razliku od Moskve koja s njim uranja u svađu, možda zbog glasova na skorim izborima, Pekingu je Zapad još zadugo potreban.