Окићен Оскаром право на Фест

Нису још ни почели да се хладе дланови чланова Америчке филмске академије од аплауза упућених добитнику овогодишњег Оскара за најбољи филм али и најбољи оригинални сценарио, а Фестова публика је већ била у прилици да га види у Сава центру. То се зове добар тајминг.

Филм „Под лупом” („Spotlight”) Тома Мекартија светску премијеру имао је летос на 72. Венецијанском фестивалу, што је на Лидо довело звезде Марка Рафала, Мајкла Китона и Рејчел Мекадамс. Уследио је затим и Торонто филм фестивал, што су све биле најбоље могуће промотивне одскочне даске за позиционирање у још тада започетој трци за Оскара.

По чему је „Под лупом” толико значајан филм те је надмашио све остале номиноване кандидате? Пре свега, по шкакљивости и важности теме. Ово је прича о члановима редакције „Бостон глоба” захваљујући чијем је истраживачком раду раскринкана педофилија у бостонској надбискупији, на видело изашао огроман скандал, уздрмана Католичка црква у САД са великим одјецима у Ватикану, што је на крају резултирало и освајањем Пулицерове награде.

Оригинални сценарио у целини је базиран на истинитим личностима и истинитим догађајима, са врхунски контролисаним, али заносно детаљним описима. Мекартијева режија је хладна и дистанцирана, што се ипак показало као паметна одлука, јер је садржај филма „врућ”. Мекарти споро гради филм држећи се новинарских процедура у ансамбл драми са застрашујућом гомилом доказа о црквеном злостављању и прикривању истог, о пропасти жртава на личном, духовном и институционалном нивоу. „Под лупом” спада у филмове снажног друштвеног ангажмана и актуелне, али још увек не до краја расветљене теме. Публику не оставља равнодушном, а није оставио ни чланове америчке Академије који су му дали највећи број гласова, а тиме и Оскара за најбољи филм.

Јуче на Фесту виђен је и филм „Неразуман човек” Вудија Алена („Irrational Man”), са Жоакином Фениксом као рационалним професором филозофије у ирационалној животној акцији. У филму је маестро Ален поново спојио елементе комедије са егзистенцијалистичким филмом, као што је то радио у многим својим претходним делима, и још једном доказао колико је жилав и истрајан и колико је филмско стваралаштво његова прва и највећа љубав и да га страст према филозофији даље прати...

Синоћ је виђен разочаравајући филм „Краљица пустиње”, култног немачког аутора Вернера Херцога, који је светску кинематографију заувек задужио филмовима „Тајна Каспера Хаузера”, „Војцек”, „Фицкаралдо”. Херцог је екранизовао биографску причу о британској хероини Гертруди Бејл, у тумачењу Никол Кидман, која је у годинама с почетка 20. века била попут женског Лоренса од Арабије. У маниру раскошних епских холивудских филмова, али веома тромо, на тренутке чак и досадно, Херцог прати своју хероину од британске амбасаде у Техерану и њене трагичне љубави са нижерангираним службеником, до њених активистичких пустињских дана у улози медијатора између британског и отоманског царства (ту се појављује и млади Черчил), због чега је добила надимак Ал Калтум (племенита дама)...

Данас је на Фестовом програму филм „Јастог” грчког редитеља Јоргоса Лантимоса („Очњак”, „Алпи”). Реч је о црној комедији која је упркос свој јези и морбидностима прилично забавна и добро контактира са публиком. У „Јастогу”, снимљеном иначе ван Грчке на енглеском језику и уз учешће славних глумачких имена попут Колина Фарела, Рејчел Вајс, Лее Сејду, Лантимос нуди причу о несвакидашњем „логору” у блиској будућности у којем владају тоталитарна правила по којима су људи принуђени да живе у паровима (и то само хетеросексуалним или хомосексуалним, бисексуалност се не толерише). И колико год све у њему деловало „ишчашено”, Лантимосов „Јастог” прилично добро функционише као филм у којем се огољавају друштвене конвенције, а брачне и полне комуникације доводе до тоталног апсурда...

Пред Фестовом публиком данас је и „Сикарио”, холивудски излет канадског редитеља Дениса Виленева. Типичан жанровски филм у којем агенткиња ФБИ (Емили Блант) постаје специјалац у мисији непоштедне борбе против мексичких нарко-картела, у чему јој помаже консултант сумњиве прошлости (Бенисио дел Торо). Виленев је прилично успешно фокусиран на трагедију изгубљеног човека спремног на освету, вешто оркестрира акцију водећи је до праве ерупције масакра породице нарко-боса. Фестовцима који су љубитељи овог жанра филм ће се допасти.

Сутра је на програму „Клан” Пабла Трапера, освајача „Сребрног лава” за најбољу режију 72. Венеције. У свим нијансама мрака овај аргентински аутор реконструише истините догађаје и истините личности које су и после пада војне хунте настављале прљаве послове – отимице и погубљења људи. Реч је заправо о породици Пућо којој се у Аргентини судило. На челу злочина био је патолошки отац Франчело који је манипулисао сопственом породицом, нарочито сином, познатим рагбистом, који је са оцем учествовао чак и у отмицама својих клупских другова. Веома занимљив и потресан Траперов филм...

У ударном вечерашњем Фестовом термину је и егзистенцијалистичка и сентиментална „Младост” Паола Сорентина, са сер Мајклом Кејном и Харвијем Кајтелом у главним улогама. Овај филм је недавно освојио неколико „европских оскара”, награде ЕФА Европске академије за филм. Не треба га пропустити...

------------------------------------------------------------------------------

Вечерас „Добра жена”

„Желела сам да представим причу из угла једне жене. Њен живот се дубоко разликује од мог, она и ја смо различите, али ипак негде дубоко, сакривено испод много слојева живота, она и и ја имамо исту душу. И о тој души је овај филм”, каже о свом сценаристичко-редитељски дебитантском филму „Добра жена”, глумица Мирјана Карановић.

Овај филм о суочавању и спознаји, о суочавању са личном прошлошћу за који је Карановићева писала сценарио у сарадњи са Стеваном Филиповићем и Дарком Лонгуловим, светску премијеру имао је на Санденс фестивалу да би одмах после тога уследио и наступ у Гетеборгу. Вечерас у Сава центру у 19 сати је његово „ватрено крштење” пред домаћом публиком, што Мирјана Карановић према сопственом признању „чека са узбуђењем и тремом, јер ми је реакција публике у Србији најважнија”.

Уз Мирјану Карановић у филму играју и Христина Поповић, Борис Исаковић, Горан Навојец, продуцент је Снежана Пенев, директор фотографије је Ерол Зубчевић, док је музику компоновао Дејан Пејовић...

В. П. – Д. Л.