Фебруарске одлуке

У овом месецу, у којем смо добили дан више, донете су неке важне одлуке: примирје у Сирији, које ће да се крши као у Украјини, заустављање окупације западне Европе од стране оних који су тамо окупирани од стране Запада, па све до најаве расписивања ванредних избора у земљи која је већ деценијама у ванредном стању. И опозиција је донела одлуку да не може да се одлучи ко ће с ким.

И шта ће да се деси? Ништа. Победиће оксиморонска коалиција патриота, који су за Европу. Нови премијер ће, са експозеом под пазухом, ушетати у Скупштину, осврнуће се на претходну коалициону власт, која је упропастила грађане смањивањем плата и пензија, градњом Београда на води, удаљавањем од мајчице Русије или опасним приближавањем њеном крилу... И скупштинском салом проломиће се аплаузи и скандирање Вучић, Вучић! Фламинго телевизија ће наставити ријалити програм са само једним ликом, а све против аждаје са хиљаду глава, која хоће главу премијера. И то главу која мисли за све нас.

Да је Слоба водио спољну политику као Вучић, не бисмо били бомбардовани, а одавно би био изграђен аутопут од руске базе у Нишу до америчког Бондстила на Косову. А да Вучић води Слобину унутрашњу политику, имали бисмо јаку опозицију, а не ово недоношче у инкубатору. Слоба је увек имао жељу да привуче опозицију на своју страну. Поготово неке опозиционе лидере, док садашњи премијер ради на њеном уништењу, јер сматра да је само мртва опозиција добра опозиција. Завршни радови су у априлу, на изборима.

У фебруару је било и енглеске краљице из Бајчетине. Један писац је на додели заслужене награде омогућио Николићу да први пут буде на академском нивоу, какав му по папирима и доликује. Писац се наиме оградио од председника државе, који је седео у првој клупи, и није преписивао, а овај му је одмерено и са академске висине поручио да за то нису потребни ни храброст, ни васпитање. Тако је Тома испао писац, а писац као да је из тамо неке Бајчетине.

Тако сам и ја планирао, када сам примао једну вредну бугарску награду за сатиру, да се оградим од Тодора Живкова. Нажалост, примио сам је много касније, када је Живков одавно био скинут. Остаје ми само да, као Сартр, одбијем Нобелову награду, ограђујући се тако од Барака Обаме.

Тог истог Обаме, који шаље Хрватима ракете Славонија–Београд, па охрабрене проусташе дефилују Загребом у црним кошуљама. Кажу усташство се повампирује у Хрватској!? То је супротно технологији вампиризма. Па, и Сава Савановић је морао прво да умре да би се повампирио.

Фебруар је месец мачака, па је тако дошла маца на вратанца. У ствари, две маце: прво је Кркобабић дошао у СНС, све предући, а онда је и премијер отишао у један старачки дом. Да прогласи пензионере херојима. Предлажем да будућа поколења подигну споменик данашњим пензионерима, с натписом: Они су одвајали од уста да бисмо ми данас јели!

Тај дан више у фебруару грађани су искористили да се слатко извређају на друштвеним мрежама, посебно не штедећи политичаре. Оне исте за које су спремни да ставе руку у ватру. Пардон, у гласачку кутију.