Оно што радим зове се живот

44. ФЕСТ
Знам да се и овај мој филм приказује на београдском Фесту, тамо је боравила и Катрин (Денев). У овим годинама све се теже одлучујем за путовања, а руку на срце, никада и нисам волео много да путујем, рекао је легендарни француски редитељ Андре Тешине (1943) током недавног сусрета у берлинском хотелу „Адлон”.

 Његов најновији филм „Имати 17 година”, који је недавно имао светску премијеру у такмичарском програму 66. Берлинала, дистрибутерска кућа „Мегаком филм” унапред је купила за приказивање на београдском фестивалу, на којем су током његове дуге историје између осталих били виђени и „Моја омиљена сезона”, „Дивље трске” и „Човек кога су превише волели”.

 У „Имати 17...” не игра његова муза и вишегодишња животна партнерка Катрин Денев. Ово је филм о тинејџерима који тек откривају своју (хомо)сексуалност. Причу о еротском буђењу, конфузији и страху који се стварају у главама и срцима седамнаестогодишњака, Тешине је писао у сарадњи са млађом колегиницом Селин Скијамом, па се њој приписује инсистирање на динамизму, насиљу и агресивнијој монтажној стратегији.

 Ово је и најмладалачкији филм аутора емотивних, често лирских филмова, у којима се бави сложеним осећањима и људским односима. Аутора који је припадао другој генерацији француских филмских критичара окупљених око часописа „Каје де синема”, који се после бављења критиком определио за директно филмско стваралаштво...

Улоге Тома и Дамијена могле су бити веома проблематичне за младе глумце, како су снашли Кејси Монте-Клајн и Корентен Фила?

Када смо почели снимање Кејси није имао ни пуних седамнаест и није се на почетку сналазио. Веома се опирао и ограђивао од хомосексуалности свога лика, па сам стално морао да га наговарам да се само препусти игри и осећањима. Говорио сам му да се фокусира на преузимање осећања, да не брине о хомосексуалности јер не игра хомосексуалца, већ дечака који збуњено тек открива осећања, љубав и сексуалност. Неколико дана би било све у реду, а онда би дошао на снимање са речима: „Чујем да је ово ипак филм о педерима!”, и онда би све почињало испочетка. Корентен Фила је старији и као глумац већ искусан. Био је једна од „Звезда у успону” на 66. Берлиналу.

Усмеравати неискусне младе људе није баш завидан посао?

Није, али ми се то баш свиђа. Са младима је једноставније радити него са искусним глумцима који већи део свог глумачког радног дана посвећују својој техници. Млади немају предрасуде, нису пуни поноса на своја велика знања, отворенији су, спонтанији.

Да ли су Кејси и Корентен имали потешкоћа у снимању љубавних сцена?

Није им било лако да имају физички контакт, да се ослободе инхибиција, а да истовремено играју неискуство, неспретност, у извесној мери и нестрпљење изазвано откривеном жудњом. Пуно сам разговарао са њима о снимању тих делова филма и урадили смо их тек када су били потпуно спремни и када смо заједнички осмислили кореографију еротских сцена. Снимали смо тек када су они стекли пуно поверење, тако да сам се на крају једино ја осећао непријатно.

У филму се на дирљив начин бавите и породицом?

Породица постоји када једна особа брине о другој и када та брига и нега омогућавају да живот иде даље. Брига о – то је суштина ствари. Када дечаци преузимају на себе бригу о Демијановој мајци опхрваној тугом због губитка мужа, Демијен није више предмет жеље и саосећања, он одраста.

Учешће оца у туђем рату доноси смрт и драматично мења све ликове у филму?

Рат је остао ван екрана, али је ту стално негде около као сенка. Рат упада у филм преко Скајпа, кроз сцене разговора оца и мајке, оца и сина са те велике дистанце, сведочећи о томе како се историја намеће приватним животима и како на њих утиче. Када се адолесценти суоче са последицама правог рата у свету одраслих, филм добија праве димензије. Два дечака ће се заиста променити.

Упркос рату и Натановој смрти, „Имати 17 година” стоји одлучно на страни живота као и сви ваши претходни филмови?

Живот је увек био освајан у мојим филмовима, то је веома класична прогресија. Што сам старији мање сам склон тами и меланхолији. У филмовима само желим да продужим своју меланхоличну младост, али оно што заправо радим, зове се живот.

Колико у овом филму има аутобиографског?

Аутобиографско је само моје сећање на пејзаже мог детињства, јер и ја сам рођен у тим пиринејским деловима Француске где смо и снимали овај филм. У мојим сећањима ти пејзажи су изазивали ударе, они поседују овлашћења са којима можете да се повежете.

А какви сте ви били као седамнаестогодишњак?

Усамљен, свакако несигуран посматрач са стране. У тако малом месту, прилично незанимљивом за тинејџере бујајућих хормона, највише сам био везан за књиге, много сам читао и покушавао да нађем друштво међу сличнима себи.

Овај филм је најсличнији вашим „Дивљим трскама”?

Не волим поређења, мада референца може да изгледа неизбежно. Једину паралелу коју ја видим између та два моја филма јесте присуство рата из „офа”, који ипак достиже и до далеких, руралних крајева Француске. У „Дивљим трскама” то је рат у Алжиру, у „Имати 17 година” то је садашње француско учешће у операцијама у иностранству.