Ono što radim zove se život

44. FEST
Znam da se i ovaj moj film prikazuje na beogradskom Festu, tamo je boravila i Katrin (Denev). U ovim godinama sve se teže odlučujem za putovanja, a ruku na srce, nikada i nisam voleo mnogo da putujem, rekao je legendarni francuski reditelj Andre Tešine (1943) tokom nedavnog susreta u berlinskom hotelu „Adlon”.

 Njegov najnoviji film „Imati 17 godina”, koji je nedavno imao svetsku premijeru u takmičarskom programu 66. Berlinala, distributerska kuća „Megakom film” unapred je kupila za prikazivanje na beogradskom festivalu, na kojem su tokom njegove duge istorije između ostalih bili viđeni i „Moja omiljena sezona”, „Divlje trske” i „Čovek koga su previše voleli”.

 U „Imati 17...” ne igra njegova muza i višegodišnja životna partnerka Katrin Denev. Ovo je film o tinejdžerima koji tek otkrivaju svoju (homo)seksualnost. Priču o erotskom buđenju, konfuziji i strahu koji se stvaraju u glavama i srcima sedamnaestogodišnjaka, Tešine je pisao u saradnji sa mlađom koleginicom Selin Skijamom, pa se njoj pripisuje insistiranje na dinamizmu, nasilju i agresivnijoj montažnoj strategiji.

 Ovo je i najmladalačkiji film autora emotivnih, često lirskih filmova, u kojima se bavi složenim osećanjima i ljudskim odnosima. Autora koji je pripadao drugoj generaciji francuskih filmskih kritičara okupljenih oko časopisa „Kaje de sinema”, koji se posle bavljenja kritikom opredelio za direktno filmsko stvaralaštvo...

Uloge Toma i Damijena mogle su biti veoma problematične za mlade glumce, kako su snašli Kejsi Monte-Klajn i Korenten Fila?

Kada smo počeli snimanje Kejsi nije imao ni punih sedamnaest i nije se na početku snalazio. Veoma se opirao i ograđivao od homoseksualnosti svoga lika, pa sam stalno morao da ga nagovaram da se samo prepusti igri i osećanjima. Govorio sam mu da se fokusira na preuzimanje osećanja, da ne brine o homoseksualnosti jer ne igra homoseksualca, već dečaka koji zbunjeno tek otkriva osećanja, ljubav i seksualnost. Nekoliko dana bi bilo sve u redu, a onda bi došao na snimanje sa rečima: „Čujem da je ovo ipak film o pederima!”, i onda bi sve počinjalo ispočetka. Korenten Fila je stariji i kao glumac već iskusan. Bio je jedna od „Zvezda u usponu” na 66. Berlinalu.

Usmeravati neiskusne mlade ljude nije baš zavidan posao?

Nije, ali mi se to baš sviđa. Sa mladima je jednostavnije raditi nego sa iskusnim glumcima koji veći deo svog glumačkog radnog dana posvećuju svojoj tehnici. Mladi nemaju predrasude, nisu puni ponosa na svoja velika znanja, otvoreniji su, spontaniji.

Da li su Kejsi i Korenten imali poteškoća u snimanju ljubavnih scena?

Nije im bilo lako da imaju fizički kontakt, da se oslobode inhibicija, a da istovremeno igraju neiskustvo, nespretnost, u izvesnoj meri i nestrpljenje izazvano otkrivenom žudnjom. Puno sam razgovarao sa njima o snimanju tih delova filma i uradili smo ih tek kada su bili potpuno spremni i kada smo zajednički osmislili koreografiju erotskih scena. Snimali smo tek kada su oni stekli puno poverenje, tako da sam se na kraju jedino ja osećao neprijatno.

U filmu se na dirljiv način bavite i porodicom?

Porodica postoji kada jedna osoba brine o drugoj i kada ta briga i nega omogućavaju da život ide dalje. Briga o – to je suština stvari. Kada dečaci preuzimaju na sebe brigu o Demijanovoj majci ophrvanoj tugom zbog gubitka muža, Demijen nije više predmet želje i saosećanja, on odrasta.

Učešće oca u tuđem ratu donosi smrt i dramatično menja sve likove u filmu?

Rat je ostao van ekrana, ali je tu stalno negde okolo kao senka. Rat upada u film preko Skajpa, kroz scene razgovora oca i majke, oca i sina sa te velike distance, svedočeći o tome kako se istorija nameće privatnim životima i kako na njih utiče. Kada se adolescenti suoče sa posledicama pravog rata u svetu odraslih, film dobija prave dimenzije. Dva dečaka će se zaista promeniti.

Uprkos ratu i Natanovoj smrti, „Imati 17 godina” stoji odlučno na strani života kao i svi vaši prethodni filmovi?

Život je uvek bio osvajan u mojim filmovima, to je veoma klasična progresija. Što sam stariji manje sam sklon tami i melanholiji. U filmovima samo želim da produžim svoju melanholičnu mladost, ali ono što zapravo radim, zove se život.

Koliko u ovom filmu ima autobiografskog?

Autobiografsko je samo moje sećanje na pejzaže mog detinjstva, jer i ja sam rođen u tim pirinejskim delovima Francuske gde smo i snimali ovaj film. U mojim sećanjima ti pejzaži su izazivali udare, oni poseduju ovlašćenja sa kojima možete da se povežete.

A kakvi ste vi bili kao sedamnaestogodišnjak?

Usamljen, svakako nesiguran posmatrač sa strane. U tako malom mestu, prilično nezanimljivom za tinejdžere bujajućih hormona, najviše sam bio vezan za knjige, mnogo sam čitao i pokušavao da nađem društvo među sličnima sebi.

Ovaj film je najsličniji vašim „Divljim trskama”?

Ne volim poređenja, mada referenca može da izgleda neizbežno. Jedinu paralelu koju ja vidim između ta dva moja filma jeste prisustvo rata iz „ofa”, koji ipak dostiže i do dalekih, ruralnih krajeva Francuske. U „Divljim trskama” to je rat u Alžiru, u „Imati 17 godina” to je sadašnje francusko učešće u operacijama u inostranstvu.