Старт

Закључио сам у једном од ранијих текстова да би било жалосно да су нам сав национални понос и идентитет сабијени у лопту (кошаркашку, фудбалску, тениску...). Коју год. Не кажем да и сад не тврдим исто, али се минулих недеља све ређе и све теже сусрећем са собом, пред огледалом, баш због тог става. Признајем, ево.
Спортисти (млади кошаркаши, ватерполисти, кајакаши, стрељаши, тенисери...) су, тих недеља за нама, овом јутру балканске земље донели више радости неголи сви политичари, политичарчићи, интелектуалци и (без)умници минулих година. Оне за које смерно гласамо, прегласали су они којима до скора ни гласа нисмо знали. Алал им вера на свему!

Химна Србије је интонирана 11 пута за исто толико дана и толико је пута њено име поменуто у суперлативу. Скоро да је било нестварно слушати туђе хвалоспеве о овој посавини, подунављу, поморављу... и величанственој младости српској. Све то без икаквог сплеткарења с прошлошћу, без "силовања" садашњости и лицитирања будућношћу, како већ то, на помен Србије, нажалост, обично бива.

Ево коначно "колективне кривице" коју ћу, без да ме неко лупа по ушима, прихватити. Ево напокон лако доказиве "командне одговорности". Од кључара у спортским клубовима, преко "теткица" па све до тренера, сви су одговорни за вансеријске успехе ове изванредне млађарије. Свима им – свака част!

Није новинарски, али је људски немати довољно речи за сву хвалу коју заслужују.

Не само због тога што су учинили то што су учинили. Већ и због тога што све то учинише сада, када нам је свако добро насушно потребно. Ако је неко на коленима, не мора обавезно да значи да моли. Можда се спрема за старт. Е управо су нам ту алтернативу у прихватању стања ствари спортисти пружили, колико год ово некоме звучало као празна фраза и викенд-патриотска флоскула.

Србија има, може и зна за боље. А то су управо они. Спортисти. Одјек гласа обичног човека. Због тога њихови неуспеси и јесу толико "трагични", а успеси тако славни. Још једино њима верујемо да све што чине, чине и због нас, колико због себе. Србија им је у срцу, а не у џепу.

Па опет, бојим се да ће се све то брзо заборавити. То је некакав трагичан усуд живљења у земљи, у којој су једине истинске звезде оне из парламентарног сазвежђа. А једини значајни "прелазни рокови" они страначки...

Због тога и пишем да остане трага о тих неколико седмица, током којих су на пиједесталу српске свакодневице били они којима је ту и место. О данима када је и за Бога било божје и за цара царево, а и за нас понешто од оба. Диван осећај моћи и поноса. Мало ли је?...