Друштвена мрежа дебљине

Витак човек међу гојазним пријатељима има више изгледа да набаци који килограм ако је у друштву истих таквих, преноси угледни часопис "Наука" (Science) закључак истраживања утемељеног на подацима прикупљаним више од три деценије. Прекомерна телесна тежина је, према томе, у спрези с друштвеним мрежама! (Шест од десет одраслих Американаца носи, у просеку, 31 одсто сувишних килограма.)

Одраније је познато да тзв. друштвене мреже утичу на пушење, вежбање тела, вероватноћу да ће неко умрети убрзо после смрти супружника и друге здравствене појаве.

"Али већина сличних проучавања ослањала се на податке једнократно сакупљене за потребе неког истраживања", каже Данкан Ватс, социолог са Универзитета Колумбија у Њујорку (САД), који је сарадницима прекопао здравствене чињенице које су се односиле на друштвену повезаност испитаника у раздобљу од 32 године.

У стварности друштвене мреже су подложне променама и тешко је сасвим поуздано уочити обрасце који се непрестано мењају.

Да би установили како сплет међусобних односа и веза временом делује на телесну тежину, медицински социолог и лекар Николас Кристакис, са Медицинског факултета Универзитета Харвард, и политиколог Џејмс Фаулер, са Универзитета Калифорнија у Сан Дијегу, латили су се здравствених картона насталих у праћењу срчаних сметњи пацијената у Фремингаму (држава Масачусетс). Покренут 1948, да би се одгонетнуо настанак оболевања срца, програм је окончан прикупљеним чињеницама за хиљаде становника и њихових потомака у Фремингаму.

Николас Кристакис се нарочито усредсредио на податке који покривају друштвене мреже око 5.000 људи и више од 7.000 њихових родитеља, браће и сестара, супружника и пријатеља (укупно 12.067).

Изгледи да ће неко постати гојазан знатно порасту ако он или она имају пријатеља, брата, сестру и супружника с вишком килограма, написали су истраживачи у угледном часопису "Њу Ингланд џорнал оф медсин".

Занимљиво је да у овоме битну улогу игра чврстина веза: уколико је пријатељство узајамно, вероватноћа гомилања килограма се повећава чак за 171 одсто! Ако један од пријатеља није придавао велику пажњу том односу, тада ни други није био изложен већем ризику дебљања.

Ни даљина (чак 800 километара) није ништа променила у коначном исходу, иако је уочено да се гојазност брже проширује у мањим (веће преплитање) него у већим градовима.

Истраживачи су искључили тзв. збуњујуће чиниоце који би могли независно да делују на то да се два пријатеља једнако удебљају, као што је склоност дружењу с појединцима сличне тежине (и запремине) или навика да се одлази у нови ресторан брзе хране. И закључили су да се учинак гојења испољава у три раздвојена корака (степена) - на пример, до пријатеља сестриног мужа - што указује да се претерана гојазност шири друштвеним мрежама готово попут болести.

Зато намеравају да још прочешљају сакупљене чињенице и протумаче написане закључке надајући се да ће дубљим проницањем у саму суштину, заправо, уочити невидљиву нит у колико се корака друштвених веза разгранају друге претње здрављу, као што су пушење или опијање.

Данкан Ватс поздравља уложени труд у прекопавању и рашчлањивању толике гомиле података, уз опаску да је, заправо, веома тешко доказати да мрежа уопште утиче на ширење гојазности.

Занемаримо ли тешкоће, доказивање друштвеног утицаја на прекомерну телесну тежину није никакво изненађење, примећује Дејвид Алисон, који се бави биолошком статистиком и изучавањем гојазности на Универзитету Алабама. Овај научник успут исказује извесну суздржаност према неким саопштеним тврдњама, а поготово то да ли се може доказати да се гојење шири као заразна болест.

И на крају, није уверен да прекомерна тежина неког човека изазива то исто код људи удаљених два или три степена.

Сличну појаву је у својој духовитој књизи "Тачка преокрета" (издавач "Порталибрис" из Београда) још 2000. године описао Малколм Гледвел, дочаравајући је истинском помамом за увелико заборављеним ципелама "хаш папиз" (од мекане штављене коже с лаким гуменим ђоновима) или необјашњивом осеком кривичних дела у Њујорку почетком деведесетих.

Када треба да одаберете с ким ћете успоставити везу умеша се разум с мноштвом својих разлога. Годинама се зна, међутим, да се човек опредељује за другога на основу сличности са собом. На пример, високи нагињу браку с високима; људи настоје да стану пред олтар с неким из својег друштвеног слоја, исте расне припадности или сличног образовања.

Научници са Универзитета Абердин су недавно открили да и дебљина у томе има удела, што би могло да објасни зашто се гојазност толико шири: појединци с вишком килограма бирају парњаке с вишком килограма. Своје истраживање објавили су у познатом "Америчком часопису за клиничку исхрану".

Измерили су телесни састав 42 пара користећи веома усавршен поступак снимања помоћу икс-зрака (DXA). Исход мерења је показао да је количина масноће једног била сразмерна количини масноће другог изабраника, указујући да се спарујемо према телесној тежини. И ранија проучавања су истакла ову повезаност, а претпостављало се да је индекс телесне масе у спрези с положајем у друштву или годинама живота.

Најновије испитивање је понудило тачније податке, иако није нашло никакву спону с тим колико ће парови дуго остати заједно.

Можда се друштвене обавезе гојазних и пуначких поклапају, због чега се такви људи чешће срећу, упозорили су неки научници. Четрдесетих и педесетих година прошлог века већина је ступала у брак на почетку треће деценије живота, пре него што су се подгојили. Тешко је рећи да су тада имали у виду телесну тежину. У наше време се касније удају и жене.