Уредник Ердоган

Европа све више личи на „Заман”. Тај турски лист, бастион опозиције, преузео је режим, након чега је освануо с текстовима повољним по власт и лепом фотографијом председника Реџепа Тајипа Ердогана на насловној страни.

Тако сада и Европска унија, желећи да задржи избеглице на турском тлу, попушта пред Ердогановим финансијским и осталим изнудама, жмури на његов аутократизам и једино се још некако суздржава да не почне да га слика у најлепшим бојама. Мада, већ је и заустављала текстове да не „оду у штампу” како не би наљутила Ердогана: објављивање извештаја Европске комисије о Турској одложено је док нису прошли избори у тој земљи, за којима и не би било потребе да режим није намеравао да по сваку цену, укључујући и отварање рата против етничке мањине, поново освоји апсолутну власт. И када је обелодањен, у извештају су бирани ласкавији углови за портрет Ердогана. Кршења људских права у Турској само су споменута, суштински забашурена, док је власт похваљена за економске реформе.

У томе је и једна од безбројних зачкољица око новог аранжмана Брисела и Анкаре за заустављање избеглица. Турска привреда је заправо годинама у паду, добрим делом због политичке нестабилности коју изазива Ердоган. Стога није много вероватно да ће ту бити радних места за сиријске избеглице, чак и када најзад добију дозволу да се за њих пријављују. Немачка, која има приближно исти број становника, није сигурна како ће хранити, школовати, запослити и интегрисати милион избеглица. Турској, политички и економски изровашеној, у рату са својим Курдима, у једном тренутку спремној и да провоцира сукоб с Русијом, верују да ће збринути три милиона избеглица.

Немогућност избеглица у Турској да дођу до посла и упишу децу у школу, између осталог, забрињава међународне институције и организације које се баве људским правима, те су нацрт договора Брисела и Анкаре назвале спорним. Али, европски лидери мисле само о томе како да се „одбране” од избеглица. При томе превиђају да мигранти нису одмах кренули на овај континент. Годинама су се збирали по Турској и још неколико блискоисточних земаља све док тамо услови нису постали неподношљиви. А једина идеја ЕУ јесте да што је могуће више људи врати у те услове и да настави да новопристиглим избеглицама затрпава већ препуњену Турску.

У замену за то, Ердоган тражи да се његовој земљи убрзају евроинтеграције. Својевремено се у ЕУ испод гласа говорило да јој се Турска не може придружити јер не могу замислити унију како избија на границу блискоисточних аутократија. На њих Турска данас личи више него онда. Политика чврсте руке, апсурдно, помаже јој да се из вечите тампон-зоне преквалификује у потенцијалног кандидата за ЕУ.